Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Opseg cena (RSD)
Prikaži sve
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
1-1 od 1 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
1-1 od 1
1-1 od 1 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pedagogija je nauka čije su oblasti izučavanja vaspitanje i obrazovanje. Sam termin se različito definisao u različitim periodima, što ukazuje na razvoj same nauke kroz ljudsku istoriju. Reč pedagogija potiče iz grčkog jezika nastala u doba antičkih država i sastavljena je od dve reči – pais, paidos što znači dete, odnosno dečak, i ago, agein što znači voditi. U početku je ovaj termin imao doslovno značenje – označavala je roba koji je vodio dete od kuće do mesta gde se tadašnja omladina okupljala radi sticanja obrazovanja. Taj rob se zvao pedagog, tj. onaj koji vodi dete.[1] Međutim, prema nekim teoretičarima, rob se nije brinuo samo o sigurnosti deteta na putu od kuće i do nje, već se brinuo i o njegovom ponašanju.[2] Za razliku od dečaka, devojčice su ostajale sa svojim majkama u kući. U starom Rimu se značenje pojma pedagog (lat. paedagogus) menja, te se sada odnosi na učenog roba, najčešće Grka, koji podučava decu. Već tada, kao i kasnije, sam termin „vođenje“ se menja iz doslovnog u preneseno značenje; pedagog je onaj koji usmerava, obrazuje i vaspitava.[1] Danas se termin pedagog može definisati u širem značenju i podrazumeva sve one koji se na neki način bave vaspitavanjem dece (tu se ubrajaju i roditelji i kada ne poseduju adekvatno pedagoško znanje) i u užim značenjima, gde se misli samo na lica koja se profesionalno bave vaspitanjem dece, odnosno nastavnike. Iz ovog termina, izvedeni su i uvreženi drugi, bliski termini poput pedagoških radnika, pedagoške ustanove, pedagoške mere itd. U različitim jezicima termin pedagogija ima različita značenja, što je donekle u vezi sa samim terminom, ali i različitim gledištima na samu nauku.[1] Pedagogija kao nauka Pedagogija je nastala iz potrebe za sistematičnim prikupljanjem i uopštavanjem iskustava i znanja u vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. Određivanje predmeta proučavanja pedagogije, kao i metodologije nije jednostavno jer se i druge društvene nauke bave društvom, društvenim fenomenima i praksom, često neraskidivo povezanim sa vaspitanjem. Zbog toga postoje neslaganja među različitim autorima, ne samo u vezi sa predmetom proučavanja i izborom metodologije, već postoji i nedoslednost u korišćenju stručne terminologije.[1] Pedagoški pravci Veoma je mnogo linija razvitka pedagoške ideje i one se međusobno donekle poklapaju, ali ima i takvih koje se međusobno isključuju. Različiti teoretičari su dali klasifikacije tih pravaca.[1] Poljski pedagog Bogdan Suhodolski sve pravce svodi pod „dve pedagogije“ koje su u međusobnoj „borbi“. Prva, „pedagogija esencije“ je okrenuta ka budućnosti i daje sliku vaspitanika kakav bi on trebalo da bude. Druga, „pedagogija egzistencije“ je okrenuta ka sadašnjosti i postavlja pitanja kakav vaspitanik zaista jeste. Međutim, između ova dva pravca mogući su i kompromisi, pogotovo u modernoj pedagogiji.[3] Čehoslovački pedagog František Singule navodi više mogućih klasifikacija, ali se opredeljuje za onu koja razlikuje jedanaest pravaca, među kojima su pragmatična, eksperimentalna, psihoanalitičko-individualna, pa i fašistička.[4] Francuz Žan Vijal ne daje konkretnu podelu pravaca, ali razgraničava faktore koji utiču na razvoj pedagogije. To su tehnopedagogija, pedocentrizam (zapravo spoj ove nauke sa biologijom i psihologijom) i sociocentrizam koji naglašava važnost socijalnih faktora u vaspitanju.[5] Amerikanac F. Majer daje podelu samo pedagogije na tlu SAD koju naziva teorijom vaspitanja. On navodi, između ostalih, idealističku, neorealističku, perenialističku, esencijalističku i druge, a kao najnoviju egzistencijalističku koncepciju vaspitanja, odnosno pedagogiju.[6] Njegov zemljak, Brameld, tvrdi da u SAD postoje četiri glavna pravca: esencijalistički, perenialistički, progresivistički i rekonstruktivistički, koji zapravo čine dva para zbog sličnosti među sobom. Takođe navodi i šest pravaca koji utiču na ova četiri, manje ili više ih menjajući.[7] Pedagoške discipline Podela naučnih disciplina može da bude različita, jer može da se izvrši prema više kriterijuma. Ukoliko se kao kriterijum uzme vreme, tada se pedagogija može podeliti na savremenu, odnosno opštu i istoriju pedagogije. Iz osnovno-, srednje- i visoko-školske pedagogije, koje pripadaju oblasti vaspitanja mladih, razvija se didaktika i metodika pojedinih predmeta. Ukoliko se kao kriterijum uzme mesto gde se pedagoška delatnost odvija, opšta pedagogija se deli, osim na predškolsku i školsku i na vanškolsku, internatsku i porodičnu. Nijedan kriterijum za podelu ne može u potpunosti da prikaže sistem pedagoških disciplina, zbog kompleksnosti same vaspitne delatnosti, pa se pribegava kombinaciji tih kriterijuma. Jedna važna disciplina koja se na taj način izdvaja je specijalna pedagogija koja se primenjuje u radu sa vaspitanicima koji su fizički i/ili psihički ometeni u razvoju. Ona se dalje može podeliti na surdo, tiflo, oligofrenu, orto i logopediju. Nisu sve naučne discipline jednako razvijene. Recimo, didaktika je veoma razvijena, ali je penološka pedagogija znatno manje.[1] Istorijat Drvorez iz 1487. Antičko doba Prva razmatranja pedagoške teorije su dali još antički filozofi, posebno sofisti, poput Sokrata, Platona i Aristotela. Platon je recimo, svoje viđenje sistema obrazovanja i vaspitanja dao u delu „Država i Zakoni“ i to viđenje je bilo idealizovano i u skladu sa tadašnjim ustrojstvom države. Slična viđenja su imali i drugi navedeni filozofi i ona su se ticala isključivo robovlasničke omladine i bila usmerena ka interesima vladajuće klase. Bez obzira na to ograničenje, ova razmatranja su doprinela razvitku pedagogije, jer su nametnula potrebu za celovitim sistemom obrazovanja, vaspitanjem dece od najranijeg uzrasta i ljudima koji će se profesionalno baviti obrazovanjem, a davala su i na značaju samom vaspitanju i ulogama igre i priča u procesu obrazovanja.[1] U starom Rimu izdvaja se teoretičar Kvintilijan koji posebnu važnost daje razvijanju govorništva i metodama vaspitanja.[8] Srednji vek Doba feudalizma nije donelo veći pomak u pedagogiji. Dominiralo je učenje napamet crkvenih dogmi, a centralna figura je bio učitelj – „magister dixit“ bio je princip kojim se znanje svodi na ono što govori učitelj. Potrebe deteta, kao i njegove mogućnosti nisu bile važne, a cilj vaspitanja bila je „priprema“ za život nakon smrti i u skladu sa tim deca su vaspitavana da budu pokorna, a kao najčešće sredstvo postizanja pokornosti učenika korišćena je fizička kazna.[1] Renesansa Renesansa je, između ostalog, donela i procvat pedagoškoj misli. Ističu se Vitorino da Feltre, Erazmo Roterdamski, Ludvig Vives, Fransoa Rable i drugi. Ono na čemu humanisti posebno insistiraju je obogaćivanje sadržaja o kojima će se učiti, posebno prirodnih nauka i istorije koje su u prethodnom periodu bile zapostavljene, nove metode vaspitavanja, drugačiji odnos prema detetu, čije potrebe i mogućnosti sada postaju važne, uvođenje obaveznog fizičkog vaspitanja itd. Tomas Mor daje svoje utopijsko viđenje vaspitanja koje je poslužilo kao osnova budućem socijalističkom poretku.[1] Novi vek Na prelazu iz srednjeg u novi vek izdvaja se češki pedagog Jan Amos Komenski (1592–1670), koji je ne samo teoretičar, već i čovek koji je radio na ostvarenju svojih koncepcija, te svoje ideje i praktično proverio i tako ih učinio životnim. U svojim idejama on propagira potrebe široke narodne mase tako što spaja naturalističku filozofiju renesanse i materijalistički pogled filozofa Fransisa Bejkona. Komnenski se može smatrati osnivačem didaktike i njegovo delo „Velika didaktika“ (lat. Didactica magna) jedna je od prvih celovitijih pedagogija. Posebno je zaslužan za uvođenje razredno-predmetno-časovnog sistema kao i određenih pedagoških principa koje je i potkrepio argumentima. Napisao je i mnoge udžbenike koji su se dugo vremena upotrebljavali u Evropi, a takože je pomagao i organizaciju obrazovanja u mnogim zemljama, kao što su Engleska i Švedska. Ipak, njegov koncept vaspitanja nije oslobođen verskog uticaja, posebno u domenu moralnog vaspitanja....

Prikaži sve...
2,490RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj