Српска митологија још није подробније проучена нити је познат њен целовит систем. Сматрало се да га је немогуће открити. Међутим, досадашњи радови српских научника који су проучавали нашу митологију у њеним појединим деловима, показују да пут ка целини води кроз делимичне реконструкције. После књиге „Митска бића српских предања“, у којој је обрађена српска демонологија, сада се суду јавности даје и ова студија о култу мртвих код Срба. Нема никакве сумње да је тај култ био једна од важних компонената српске митологије, па би ова студија требало да допринесе употпуњавају система српске митологије. Обожавање предака у науци се назива манизмом. Култ мртвих код Срба, код других Словена и свих индоевропских народа заснивао се на анимистичком схватању света. Према том поимању, цела природа је одуховљена. Свако живо биће, свака природна појава има свога духа који је води и покреће. Култ мртвих израстао је из поимања људског ума који није умео да објасни појаве живота и смрти. Према анимистичком схватању (од лат. anima – душа), људско биће се састоји од тела, као материјалног и опипљивог дела, и нематеријалне душе, која телу даје живот. Смрт се објашњавала тиме што душа напушта тело, па оно остаје без живота, умире. По том схватању душа живи вечито. После телесне смрти настањује се на разним местима или одлази на други свет. Из оваквих схватања изникло је некада веома раширено веровање у загробни живот, живот после смрти... тврд повез, 130 стр.