Provevši duže vreme s Borhesom u Buenos Airesu, gradu koji sam po sebi lavirint, gradu koji svetli, Borhesov italijanski izdavač je došao na ideju o Vavilonskoj biblioteci, antologiji fantastične književnosti u desetak knjiga, koju bi izabrao, uredio i uvodom propratio veliki argentinski pisac – jer se ideja beskrajne Vavilonske biblioteke nalazi u samoj srži Borhesove poetike. Mnoga iznenađenja čekaju čitaoca: od plemenitih istočnih izvora ranije neprevođenih, do već slavnih, ponovo otkrivenih imena, sa njihovim manje poznatim delima, „ponovo izmišljenih“ hiljadama odraza u ogledalu Borhesovih pogleda. Iz Borhesovog predgovora: Najbolja priča u našem izboru, ujedno i pravo remek-delo kratke priče, jeste Mučenje nadom. Radnja se zbiva u Španiji, a epoha je neodređena. Vilije nije mnogo znao o Španiji. Ni Edgar Alan Po nije znao previše, pa ipak su Mučenja nadom i Jama i klatno podjednako nezaboravni, zato što su oba autora znala koliko ljudsko srce može biti okrutno. Po govori o fizičkom užasu, a suptilniji Vilije razotkriva nam moralni pakao. Nakon neverovatne Španije, u Mučenju nadom sledi neverovatna Kina u Zi Ji Laovoj pustolovini. Priča donosi epigraf „Pogodi ili ću te proždrati“, koji Vilije domišljato pripisuje Sfingi. Radi se o lukavstvu kojem je cilj da se prevari čitalac. Cela pripovest se zasniva na oholosti dvaju likova i na groznoj okrutnosti jednoga od njih; završetak nam otkriva neočekivanu plemenitost koja je povezana sa jednim poniženjem.Tvrdnja svih protestantskih sekti skrivena je u ulogu; njegova snaga zasniva se na činjenici da čovek koji je objavljuje, prećutno priznaje da je njegova duša izgubljena. Tema Kraljice Izabo je ponovo okrutnost moćnika, obogaćena, u ovom slučaju, ljubomornom strašću. Neočekivani rasplet nije zato manje užasan. Gost poslednjih svečanosti namerno započinje naivno. Ima li išta ispraznije od nekoliko bezbrižnih i veselih noćnih ptica koje su odlučile da se zabavljaju do same zore. Pojava novog gosta pomračuje priču i tera je u stravu u kojoj se, na neverovatan način, sabiraju pravda i ludilo. Kao što je parodijski Don Kihot viteški roman, tako i Mračna pripovest i još mračniji pripovedač predstavljaju ujedno okrutnu priču i njenu parodiju. Među svim Vilijeovim pričama, Vera je,bez sumnje, najfantastičnija i najbliža Poovom oniričkom svetu. Da bi se utešio, protagonista stvara za sebe iluzoran svet. Ta magija biva nagrađena sićušnim i zaboravljenim predmetom koji sadrži poslednje obećanje.