Svako je od nas svoj, ličan, ali i deo jednog društva, naroda. I prema obe činjenice je obavezan u izvođenju pripovesti. Znatiželji nikad kraja, ali i bez svog korena to sve raznesu vetrovi za koje je teško razumeti otkuda duvaju. Kod čoveka iz Hercegovine koji odluči da govori javno to je još mnogo izraženije. Odstupati od te obaveze je poništavanje sebe. Tamo je sve rečeno i pažljive uši su sve čule. Još tada je jasno rečeno da „neće biti stida ni zbora o obrazu i o svemu će se više voditi briga nego o čojstvu i obrazu”, ali ljudima kao Slobodan Vujović, koji dolazi iz sene tih pripovesti i opomena, svakako je ispripovedano i da se svakom zlu vidi kraj, te je sveta dužnost ne potpadati pod te đavolje talase. Borba je večna. Jer, „pošto se Srbi odmore i napune krvi i mesa, a trave zamijene seno i gora sakrije osvetnike, poći će da traže otadžbinu”… Današnjem čitaocu ovo deluje neobično ali blisko. Zato smo uvek pred pitanjem: Bezgdećemo ovako? – kako Vujović podvlači u svome naslovu i pita se na stranicama ove knjige. Prof. dr Slobodan Reljić

Description Na granici – Bernhard Šlink: Bernhard Šlink (1949) je jedan od najpoznatijih savremenih nemačkih pisaca (Čitač, Bekstva od ljubavi,Povratak kući, Letnje laži). No, po osnovnoj profesiji Bernhard Šlink je pravnik sa dugim stažom profesora javnog prava i filozofije prava na nemačkim i američkim univerzitetima i sudije ustavnog suda. Koliko god da su teme kojima se bavi u književnim delima bliske teoriji pa i praksi prava, Šlink je kao pripovedač svestan da književnost može da izdrži tezu samo do izvesne granice. Esej to ograničenje nema, te su mnogi od Šlinkovih eseja prilika da se detaljnije upoznamo sa stavovima i dilemama ugrađenim u motivaciju njegovih književnih junaka. U ovim esejima, odabranim iz dve zbirke, Šlink se bavi domašajima i granicama prava, cenom pravde, značenjem poverenja, mestom koje prošlost ima u sadašnjosti, verskim slobodama, slobodom umetnosti i slobodom uopšte, nasleđivanjem krivice, deljivošću odgovornosti i čitavim nizom sličnih pitanja od kojih su mnoga deo moralne zapitanosti savremenog čoveka. U Šlinkovim knjigama eseja nisu sabrani stručni radovi pravnika već nastojanja moralno senzibilnog intelektualca pravne struke da unese što više svetlosti u složene situacije koje nameće život.

U novom milenijumu, u kome se ubrzavanje svih oblika života pretvorilo u njegovo obesmišljenje, evo knjige koja je pohvala dugom uživanju, lekovitoj čežnji, kliktavoj ljubavi i neophodnoj umetnosti. U Anatomiji zanosa nalaze se fotografije oživelih rukavica Leni Rifenštal, majušni otisci potpetica Merlin Monro, fotografije mladog Boga, jedan zaboravljeni šešir Miloša Crnjanskog, hologramski snimak Beketovih krila, poezija Artoove bolesti, kao i dešifrovani ljubavni znaci sa nagih tela oblaka. Anatomija zanosa kradom je sazidani muzej u vremenu, u kome su pohranjene zbirke sećanja i snova Toni Morison, starinski monokl i strasni šešir Antona Pavloviča Čehova, kardiogram snova kadulje, kaline i kamelije, dnevnici cvetova zaljubljenih u telo meseca, eseji o čežnji sunca i voća, muzička kutija ljubavnih pisama napisanih u leto 1926, poslatih u Rusiju, Švajcarsku i Srbiju, kao i zbirke dopisnih karata, napisi o zavodljivoj dubini dokolice, putovanja, ćutanja, tame i poezije. Preporučljivo je da se Anatomija zanosa čita noću, kad mesec procveta u ružu kaverne, a zvezde potonu u ljubavne ludosti.

Ramiz Hadžibegović suvereno putuje kroz vrijeme i kreće se s bogatstvom istraživačkog iskustva, ali i sa individualnim i kreativnim samoodređenjem. On ne dozvoljava da se zaboravi način života, vjerovanja i pogled na svijet naših predaka. U savremenom ubrzanju i konfuznoj zbilji, ovozemaljski bogovi, u zanosu rušenja starog i stvaranju novog svijeta, postali su netrpeljivi i neobazrivi prema svemu što im je prethodilo. Tako su devastirani običaji i skala vrijednosti predaka. Iako nije intelektualac tradicionalista, ne bez nostalgije, nametnulo mu se pitanje o kontinuitetu i diskontinuitetu tradicionalnih vrijednosti koje su u današnjici na silaznoj liniji. Autor je pokazao da razumije vrijednosti prošlih vremena i da mu je jasno za čim ima smisla žaliti. I kad nastoji da oblikuje i protumači pojmove i običajnu scenografiju prohujalih vremena, autor to čini s pažnjom senzibilnog i odgovornog istraživača, koji lucidnim zapažanjima sve stavlja na svoje mjesto. Tako se jasno vidi kako je to nekad bilo i šta je od svega toga preostalo. Da stigne do takvih uvida, bila je od velike pomoći autorova interdisciplinarna kompetencija – istorijska, kulturološka, sociološka, antropološka, etnološka, filozofska, a posebno umjetnička, književna. Prisustvom proživljenih emocija i gotovo dirljive osjećajnosti, autor vaskrsava naše običaje na uvjerljiv i nadahnut način tako da oni djeluju kao pravo osvježenje. Napisana jasnim i upečatljivim jezikom, ostvarena stilskom i misaonom jednostavnošću, u ovoj knjizi stvoreni su uslovi i za zadovoljstvo u čitanju i za aktivno čitanje. Nesumnjivo, ovaj spis važan je prilog kulturi sjećanja jer je autentičan dio kulture koherentnog pamćenja. Sve to mnogo znači za prepoznavanje vertikale našeg identiteta od iskona do sadašnjosti. Konačno, evo knjige koja je s razlogom napisana. A što je najvažnije, sačinjena je briljantno. To je preporučuje za dugo trajanje. Ratko Božović

Opis Knjiga tematski raznovrsnih i kompleksnih esejističkih tekstova posvećenih savremenoj srpskoj prozi i svojevrsni nastavak prethodne Đorđevićeve knjige Poetički svetovi posvećene pesništvu. Još jednom, britkom mišlju i iscrpnim analizama, autor nas uvodi u osobenosti stvaralaštva savremenih autora poput: Đorđa Pisareva, Jovanke Nikolić, Franje Petrinovića, Sunčice Denić itd. Za svoju priču o eskapizmu u savremenoj srpskoj prozi Časlav Đorđević u horizont kritičkih razmatranja postavlja pojedinačna dela iz opusa savremenih prozaista poput Milice Mićić Dimovske, Franje Petrinovića, Đorđa Pisareva, Jovanke Nikolić, Sunčice Denić… Sa upornom zapitanošću prateći određujuće poetičke aspekte ovih književnih ostvarenja, on istražuje mnogobrojne modalitete ispoljavanja slojevitih introverzija, odnosno eskapizma u koji beznadežno tone savremeni čovek.

Rolan Garos nije stadion, to je hram. Novak Đoković nije igrač, on je sveštenik. Loptica, to je đavo koga oba protivnika grubo šalju jedan drugome s nadom da se prokletnica neće vratiti na njihovu stranu. Novak je Blizanac, kao Puškin, i obojica, u neku ruku, pišu na isti način: brzo i dobro. Pojavio se na licu zemlje u najgorem trenutku – ali i u najboljem za jednog spasitelja – u vreme poslednjih balkanskih ratova (1992–1999). Prvi put u Evropi, posle više godina, uz reč „srpski” bilo je i pohvalnih prideva. Sportski komentatori nisu mogli da govore drugačije. Činilo se da Novak, nalik čudesnom Bodlerovom oblaku, lebdi nad istorijskim dramama koje su prolazile preko njegove divne zemlje. Odjednom se u novine i televizijske dnevnike u Beogradu ponovo vratila lakoća – ona lakoća koju isporučuju veliki snabdevači, umetnici i sportisti. Novak je u srpsku pesmu ponovo uneo lake i zavodljive refrene koji su bili nestali. Tenis je rat – zar loptica ne leti brzinom metka – rat u kojem niko ne gine, i to je veliki napredak u poređenju s normalnim ratovima, to jest s nenormalnim ratovima. I ovde ima pobeda i poraza, ali ni jedni ni drugi nisu krvavi. Jugoslavija je bila velika sportska nacija, a Srbija nastavlja da zaposeda stadione, verovatno je to ono što se zove Velika Srbija. Njen pastir je Novak, sa svojom velikom torbom u kojoj je njegovo oružje: reketi.