COMPARATIVE RELIGION - BOUQUET Penguin, 1962 320 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Knjiga je nova. Nema posvetu. Kategorija: Knjiga Izdavač: Kairos Godina izdanja: 2019. Pismo: Ćirilica Broj strana: 431 Format: 24 cm

Odlično stanje.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tražeći zalutalo jare u jednoj od mnogobrojnih pećina, jedan mali dečak pronašao je velike glinene ćupove pune nekih tajanstvenih svitaka. Kako je kasnije utvrđeno, bile su to druge trake od ovčije kože, ispisane arhaičnim znacima hebrejskog pisma. Prava vrednost tih otkrića u početku nije bila poznata... Pažljivo koncipirana knjiga koja nam donosi osam poglavlja uvek interesantnih i poučnih priča i legendi. U svakom poglavlju dati su prvo kratki opisi likova i događaja, a zatim sledi tumačenje autora koje podstiče i osvetljava stvari koje se čine jasne ali nikad nisu do kraja. Zenon Kosidovski (polj. Zenon Kosidowski; Inovroclav, 22. jun 1898 — Varšava, 14. septembar 1978) je bio poljski pisac, esejista i pesnik. Zenon Kosidovski je rođen u Inovroclavu. Studirao je filozofiju i polonistiku na univerzitetu Adam Mickijevič u Poznanju i na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Nakon studija nekoliko godina predavao je poljski jezik u srednjim školama, a 1922. debituje u grupi Izvor (Zdrój) knjigom pesama Ludi lovac. Od 1928. do 1939. bio je glavni urednik i direktor Poljskog radija. Od 1939. do 1951. predaje istoriju poljske kulture na Univerzitetu u Los Anđelesu. Po povratku u zemlju godine 1951. počinje najplodniji period njegovog književnog rada. Pisanje naučno-popularnih dela donelo mu je mnogobrojne čitaoce u Poljskoj i drugim zemljama. Napisao je sledeća naučno-popularna dela o istorijama starih civilizacijama.: Kad je sunce bilo bog (1956.), Kraljevstvo zlatnih suza (1960.) Biblijske legende (1963.), Lisipovi konji (1965.), Priče jevanđelista (posmrtno 1979.) U svojim knjigama opisao je život u Starom Egiptu, Judeji, Mesopotamiji i u mnogim drugim iščezlim civilizacijama. Sve njegove knjige prevedene su na srpski jezik i doživele su više izdanja. Poslednji put 2005. godine izdavač, Agencija Trivić objavljuje sabrana dela ovog popularnog pisca...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Izdavač: Malo istorijsko društvo Novi Sad Tvrdi povez, 345 strana. Georgije Branković (1830 — 1907) bio je srpski pravoslavni episkop temišvarski od 1882. do 1890. godine, a potom arhiepiskop karlovački i patrijarh srpski od 1890. do 1907. godine. Bio je prvi tajni savetnik austrougarskog cara Franca Jozefa I, vitez Velikog krsta Leopoldovog reda, nosilac carskog ordena Gvozdene krune prvog stepena, srpskih Ordena belog orla i Sv. Save prvog stepena i kneževskog crnogorskog Danilovog ordena prvog stepena, član ugarskog Gornjeg doma i hrvatskog Zemaljskog sabora, nekadašnji upravitelj somborske Preparandije, počasni građanin Sombora i Karlovaca, jedan od najvećih dobrotvora koje je srpski narod imao. Georgije (Đorđe) Branković rođen je 13. marta 1830. godine u bačkom selu Kulpinu.[2] Otac Timotej je bio mesni paroh, a majka Jelisaveta poreklom iz ugledne somborske familije Bikarov. Polazeći 1833. godine da Božju službu vrši u Senti, Timotej je poveo i svoju porodicu. Đorđe je tamo od 1836. do 1840. godine pohađao i završio osnovnu školu. Školovanje je nastavio u Starom Vrbasu, gde se od 1809. godine nalazila Privatna latinska škola, koja 24. juna 1822. prerasta u Senioratsku evangelističku nižu gimnaziju.[3] Prva četiri razreda svršio je od 1841. do 1844. godine, a kao najbolji učenik dobio je na dar „Košutov zlatni dukat“. Peti i šesti razred okončao je u Baji, a 1847. i 1848. godine učio je i na tzv. filozofskoj školi u Nađkerešu. U revolucionarnoj 1848. godini Đorđe Branković napušta đačke skamije te postaje senćanski varoški podbeležnik. To traje do oktobra 1852. godine, kada je rešio da upiše bogoslovsku školu u Sremskim Karlovcima. Kao i pre, Branković se inteligencijom i marljivošću uvrstio u red najboljih učenika, završivši sa odličnim uspehom ovu školu u julu 1855. godine. Nedugo posle toga ga je zađakonio tadašnji episkop bački Platon Atanacković (1788—1867), inače prevodilac nekoliko knjiga Biblije, protivnik Vukovog pravopisa i potonji predsednik Matice srpske (od 1864. do 1867). Đorđe je tako postao đako na prvoj arhijerejskoj službi u obnovljenoj katedralnoj crkvi novosadskoj (6. decembra 1855). Samo nedelju dana kasnije, Georgije Branković je sa Jelenom Tešić iz Sente stupio pred oltar i primio Božju blagodat oličenu u jednoj od sedam svetih tajni - braku. Episkop Platon ga je primio u konzistorijalnu pisarnicu, a o Božiću 1856. i zapopio i dodelio već ostarelom i onemoćalom Timoteju za kapelana. Još kao veoma mlad sveštenik imao je veliku čast da ga episkop na Preobraženje (19. avgusta 1859) proizvede u čin somborskog paroha i protoprezvitera.[4] Služba u Somboru Sombor je tada bila lepa vojvođanska varoš, privredni i kulturni centar današnje zapadne Bačke, bogata opština koja je želela da ima svoga protu, pa je dala izjavu episkopu Platonu, da će onoga priznati za svoga prvoga paroha, koji bude postavljen za protoprezvitera somborskog.[5] Georgije Branković je već uoči prve nedeljne službe posetio sve tri crkve u Somboru, osnovne škole i varošku bolnicu, te tako označio polje na kom će delati.[6] Zahvaljujući revnosti mladog prote, u Somboru se, više nego u bilo kom drugom srpskom mestu na prostorima Austrougarske, slavilo ime Gospodnje. U crkvi je zadržao onaj dobar red, koji je zaostao od prote Vasilija Kovačića, jer je svaki dan držao celo pravilo, dakle i samu liturgiju, koja je u to vreme u celoj jerarhiji našoj posvednevno samo u Somboru držana. Pri bogosluženju uveo je dobar red i lepo pojanje, osobito u nedeljne i praznične dane. Često je propovedao i propovedi su mu bile veoma vešto sačinjene i u čisto jevanđeoskom duhu.[7] Još tada Branković pokazuje interesovanje i za druge sfere društvenog života i javnog rada, ne ograničavajući se isključivo na duhovna pitanja. Pokazao se kao najvrsniji član crkvene i gradske opštine i bačke županije, držeći nadahnute, a istovremeno odmerene govore i dajući zrele predloge. Tako je držanjem svojim i umešnošću zadobio veliku ljubav i poverenje kod mnogobrojnih tada zvaničnika u Somboru i okolini.[7] Sve ovo je uslovilo da „Zemaljski školski savet“ u Temišvaru 1862. godine na mesto paroha i katihete Uroša Stojšića za upravitelja srpske učiteljske škole u Somboru naimenuje upravo Georgija Brankovića, čime otpočinje najplodniji period saradnje između srpske pravoslavne crkve i srpske Preparandije u Somboru.[8] Zahvaljujući njegovom pregnuću crkvena opština somborska je na mestu stare i za učenje već nepodesne školske zgrade, u kojoj se nastava odvijala još od 1780. godine, u porti pravoslavne crkve podigla novu, koja je u svom sklopu imala dve učionice, zbornicu, arhivu i biblioteku. Posle više od tri decenije i ova zgrada je prestala da odgovara svojoj nameni, pa je Georgije Branković, tada već srpski patrijarh, 1895. godine podario učiteljskoj školi novi dom. Nalazio se na vencu Radomira Putnika i u njemu su učitelji učitelja predavali sve do 1948. godine.[9] Pod kupolom kule je stajao natpis ispisan zlatnim slovima Georgije Branković, Patrijarh, Narodu Srpskom, a kod ulaza se nalazila granitna crna ploča sa grbom Patrijaršije srpske i tekstom: ZDANjE OVO PRAVOSLAVNE SRPSKE VEROISPOVEDNE UČITELjSKE ŠKOLE PODIGAO JE GEORGIJE BRANKOVIĆ ARHIEPISKOP KARLOVAČKI, MITROPOLIT I PATRIJARH SRPSKI, BIVŠI OKRUŽNI PROTA I PAROH SOMBORSKI, KAO I UPRAVITELj TE UČITELj- SKE ŠKOLE, ZA VREME SREĆNE VLADAVINE NjEGOVOG CARSKOG I APOSTOLSKOG KRALjEVSKOG VELIČANSTVA FRANCA JOSIFA I-OG I PREDAO PRAVOSLAVNOJ SRPSKOJ CRKVENOJ OPŠTINI SOMBORSKOJ U AMANET, KAO ZNAK SVOJE LjUBAVI PREMA NARODNOJ PROSVETI, GODINE 1895.[10] Georgije Branković je bio glava ove ugledne i za srpski narod veoma bitne ustanove do 1872. godine. Međutim, pošto je Srpski narodno-crkveni sabor održan 1871. godine, vodeći se XXXVIII ugarskim zakonskim člankom iz 1868, sve pravoslavne srpske narodne škole, pa samim tim i Učiteljsku školu u Somboru, stavio pod neposrednu vlast srpskog narodno-crkvenog Školskog odbora u Sremskim Karlovcima, Branković je sa mesta patrijarha brinuo o redu i napretku ove institucije sve do svoje smrti 1907. godine. Isti Sabor je produžio trajanje tečaja u Učiteljskoj školi na tri godine. Počev od 1861. pa do 1879. godine, a potom i 1881, prota Branković je biran za predstavnika sveštenstva Somborskog okruga (somborsko-staparsko-subotičkog izbornog sreza) na svim srpskim narodno-crkvenim saborima, učestvujući uvek i u radu Saborskog Odbora kao najvredniji član sveštenstva, starajući se o naprednom uređenju i boljitku crkve i škole, sveštenstva i učiteljstva.[11] Tako je prisustvovao Saboru iz 1865. godine na kom je došlo do prvog ozbiljnijeg sukoba predstavnika naroda i jerarhije, jer je Svetozar Miletić zatražio da narod dobije veći upliv u upravljanju Saborima, sa čime se jerarhija nije složila. Na prvom autonomnom Saboru iz 1869. godine, kada je patrijarh po prvi put predsedavao bez prisustva kraljevskog komesara, Miletić je insistirao da se patrijarhu to pravo oduzme. Već sledeće godine je vođa narodne stranke uspeo da progura predlog Ustrojstva sabora u 26 članova, što je bio korak ka momentu kada bi Sabor mogao da preuzme svu crkvenu vlast.[12] Georgije Branković je pre izbora (za patrijarha-prim. R. Ž.) bio više uz narodnu stranku[13], ali kasnije se to menja, pa će on sve do kraja života biti nepravedno proglašavan za najvećeg neprijatelja autonomije. Brankovićeva delatnost je na najbolji način demantovala te uvek stranački obojene optužbe. Georgije Branković je u Somboru počeo da plete venac svojih dobročinstava, uvrstivši se u red najvećih srpskih dobrotvora. Ostalo je zabeleženo da je na polzu naroda dao više nego svi poglavari Karlovačke mitropolije posle Stefana Stratimirovića zajedno.[14] Na njegovu inicijativu je episkop bački Platon Atanacković osnovao zadužbinu „Platoneum“. Branković je marljivo prikupljao sva dugovanja koja su učinjena ovoj instituciji, pa su u jednom momentu njena novčana sredstva dostigla sumu od 22.000 forinti, što je bilo dovoljno da se stipendira petnaest siromašnih pripravnika u Učiteljskoj školi. Tome treba dodati podatak da je Branković vlastitim sredstvima svake godine davao materijalnu potporu još nekolicini vrednih a siromašnih učenika.[15] Prikupljao je milostinju i potporu za srpske crkve i škole, a njegovim zalaganjem somborska opština je sakupila 40.000 forinti i time finansirala nov ikonostas sa pozlatom, delo akademskog slikara Pavla Simića.[16] Put ka patrijaršijskom prestolu Još dok se nalazio na mestu upravitelja Učiteljske škole u Somboru, Georgije Branković je posle jedanaest godina braka obudoveo, ostavši sa dve kćeri i jednim sinom.[16] O njegovom životu u periodu od 1866. do 1882. godine istorijski izvori uglavnom ćute. Zna se da je do 1872. godine stajao na čelu Učiteljske škole, a nalazi se i u redovima poslanika na srpskim narodno-crkvenim saborima. Bez sumnje, Branković je za sve to vreme napredovao u crkvenoj hijerarhiji, jer 7/19. maja 1882. postaje član Arhijerejskog sinoda. Posle svega četiri dana obukao je crnu monašku rizu, a 6/18. juna biva proizveden za arhimandrita manastira Kovilja. Patrijarh German Anđelić, episkop budimski Arsenije i episkop bački Vasilijan posvetili su 1/13. jula 1882. Georgija Brankovića za temišvarskog episkopa. Episkopsku službu je vršio narednih osam godina, ostavši upamćen kao učitelj pravde i istine, učitelj mira, učitelj bratske ljubavi i sloge.[17] Isključivo njegovim zalaganjem Temišvarska eparhija je dobila svoj eparhijski fond, u kome se do momenta kada Branković odlazi na mesto patrijarha (1890. godine) nalazilo 15.000 forinti,[18] a 1905. čitavih 50.000 forinti[19] Što je još važnije, zaslugom episkopa Brankovića uspostavljen [je] u njoj (Temišvarskoj eparhiji-prim R. Ž.) pređe poremećen zakoniti poredak.[20] Dotadašnji patrijarh German Anđelić umro je 26. novembra 1888. Postavljen carevim ukazom, uprkos činjenici da je na saboru 1881. dobio svega dvanaest glasova (nasuprot njemu, episkop budimski Arsenije Stojković je zadobio poverenje čak pedeset trojice saborskih poslanika). Anđelić je postao najžešći protivnik narodne stranke i Svetozara Miletića lično. Zato se od novog patrijarha očekivalo da svojim autoritetom izmiri srpsku svetovnu i duhovnu elitu. Drugi, ne manje značajan zadatak, odnosio se na uređenje crkvenih prilika za koje su savremenici govorili da se nalaze u desperatnom stanju, ilustrujući to sledećim primerima: Moralno obrazovanje naroda jako je udaljilo natrag. Bogoslovija je u desperatnom stanju. Manastiri nisu uređeni. Nema discipline, nema dovoljno nadzora, nema prave, snažne i svesne uprave nigde. U tim tvrdnjama se išlo toliko daleko, da je vreme u kom se birao naslednik Germana Anđelića proglašavano za najteže i najsudbonosnije od kada su Srbi pod Arsenijem III Čarnojevićem došli na te prostore.[21] Novi patrijarh nije nije odmah izabran, jer se, po rečima episkopa Vasilijana, Austrougarska plašila demonstracija, koje su mogle izbiti zbog obeležavanja petstogodišnjice Kosovskog boja i stogodišnjice francuske revolucije.[22] Zbog toga je srpski narodno-crkveni sabor tek 21. aprila 1890. izabrano Georgija Brankovića (trideset osam glasova), davši mu prednost u odnosu na episkopa gornjokarlovačkog Teofana Živkovića (jedanaest glasova) i episkopa budimskog Arsenija Stojkovića (tri glasa). Svog favorita nije imalo osamnaest saborskih poslanika. Car Franc Jozef I potvrdio je izbor 24. aprila, poslušavši savete ugarskog ministra-predsednika, ministra bogočasti i javne nastave grofa Albina Čakija i bana Hrvatske, Slavonije i Dalmacije grofa Dragutina Kujen Hedervarija. Narodne stranke su u svojim javnim glasilima pozdravile novog, zakonito izabranog patrijarha. Sloga nije dugo potrajala, pa su se narodnjaci ubrzo svom žestinom obrušili na patrijarha Brankovića, optužujući ga za izdaju srpske autonomije, ne uzimajući u obzir da je on prema Mađarima, sa kojima je imao da se nosi, odlučno branio svoja mitropolitska i narodna prava.[23] Na svečanosti koja je upriličena povodom ustoličenja novog patrijarha, održanoj 29. aprila u Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima, Georgije Branković je načelno izložio svoj program: Čiste ruke u svemu i svačemu, jasna i otvorena iskrenost u svakoj radnji i preduzeću, čvrst karakter, dobra volja i neumorna težnja za sve ono, što se kloni na dobro, na korist i na unapređenje svete pravoslavne crkve i škole i prosvete, a u granicama crkvenih i zemaljskih zakona...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tražeći zalutalo jare u jednoj od mnogobrojnih pećina, jedan mali dečak pronašao je velike glinene ćupove pune nekih tajanstvenih svitaka. Kako je kasnije utvrđeno, bile su to druge trake od ovčije kože, ispisane arhaičnim znacima hebrejskog pisma. Prava vrednost tih otkrića u početku nije bila poznata... Pažljivo koncipirana knjiga koja nam donosi osam poglavlja uvek interesantnih i poučnih priča i legendi. U svakom poglavlju dati su prvo kratki opisi likova i događaja, a zatim sledi tumačenje autora koje podstiče i osvetljava stvari koje se čine jasne ali nikad nisu do kraja. Zenon Kosidovski (polj. Zenon Kosidowski; Inovroclav, 22. jun 1898 — Varšava, 14. septembar 1978) je bio poljski pisac, esejista i pesnik. Zenon Kosidovski je rođen u Inovroclavu. Studirao je filozofiju i polonistiku na univerzitetu Adam Mickijevič u Poznanju i na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Nakon studija nekoliko godina predavao je poljski jezik u srednjim školama, a 1922. debituje u grupi Izvor (Zdrój) knjigom pesama Ludi lovac. Od 1928. do 1939. bio je glavni urednik i direktor Poljskog radija. Od 1939. do 1951. predaje istoriju poljske kulture na Univerzitetu u Los Anđelesu. Po povratku u zemlju godine 1951. počinje najplodniji period njegovog književnog rada. Pisanje naučno-popularnih dela donelo mu je mnogobrojne čitaoce u Poljskoj i drugim zemljama. Napisao je sledeća naučno-popularna dela o istorijama starih civilizacijama.: Kad je sunce bilo bog (1956.), Kraljevstvo zlatnih suza (1960.) Biblijske legende (1963.), Lisipovi konji (1965.), Priče jevanđelista (posmrtno 1979.) U svojim knjigama opisao je život u Starom Egiptu, Judeji, Mesopotamiji i u mnogim drugim iščezlim civilizacijama. Sve njegove knjige prevedene su na srpski jezik i doživele su više izdanja. Poslednji put 2005. godine izdavač, Agencija Trivić objavljuje sabrana dela ovog popularnog pisca...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nesveti a sveti i druge priče - Tihon Ševkunov Autor:: Tihon Ševkunov Žanrovi:: Religija i mitologija Izdavač:: Udruženje Čuvari Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 518 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 23 cm Knjiga Nesveti a sveti i druge priče, arhimandrita Tihona Ševkunova, često se pominje kao „pravoslavni bestseler“ Nesveti a sveti i druge priče je brilijantna knjiga i veoma emotivno delo koje je napisao ruski i moskovski arhimandrit Tihon Ševkunov i koju ćete upamtiti za ceo život. I uvek ćete joj se rado vraćati, jer na preko 400 stranica i desetine životnih priča koje ima ova knjiga, ispričane su neke divne i dirljive ljudske priče o životu i smrti, ljudima i neljudima, veri i neveri, o staroj i novoj Rusiji. I u svemu tome ima i zapleta, misterije i zabave, plača i humora, mnogo lucidnosti i pronicljivosti, svega onoga što život čini. Mitropolit Tihon (rus. Mitropolit Tihon, svetovno ime Georgij Aleksandrovič Ševkunov, ruski Georgij Aleksandrovič Ševkunov; rođen 2. jula 1958. u Moskvi) je episkop Ruske pravoslavne crkve i popularni pisac.[1] On je mitropolit pskovski i porhovski[2] i bio je 2015–2018 starešina Zapadnog vikarijata [ru] grada Moskve. Iguman Sretenskog manastira u Moskvi od 1995. do Episkop Tihon se često pominje kao lični ispovednik ruskog predsednika Vladimira Putina.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Atonski podvižnici devetnestog veka - Antonije Svetogorac ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA Žitija nekih svetogorskih monaha podvižnika prošlog, 19. veka, koja sada stoje pred vama, uzeta su uglavnom iz tri sledeća izvora: 1. ʺKazivanje o stranstvovanju i putovanjima po Rusiji, Moldaviji, Turskoj i Svetoj Zemlji monaha Partenijaʺ ‐ Moskva 1856. godine. Ovaj monah Partenije bio je postriženik Sv. Pantelejmonskog manastira Rusika, na Svetoj Gori. Kasnije je postao iguman Guslicskog manastira u Moskovskoj eparhiji; a upokojio se u Getsimanskom skitu blizu Trojico‐sergijevske lavre 1878. godine. 2. Zapisi monaha Pantelejmona. Postriženik istog tog manastira Rusika, upokojio se u zvanju arhimandrita Trojice‐kirenskog manastira, irkutske eparhije, 1888. godine. 3. Zapisi monaha Denasija, žitelja Rusika, gde se i upokojio 1928. Zapisi dvojice poslednjih skupljača ploda pustinjskih bašti delimično su bili i štampani na stranicama časopisa manastira Rusika ʺDušepoljezni sobesjednikʺ od 1889. do 1911. godine, a delimično su ostali u rukopisima. Budući da su svi ti radovi nedostupni većini ljubitelja nektara s cvetova svetogorske pustinje, došao sam na misao da ova svedočanstva sakupim i predložim za opštu korist i pouku, sećajući se pri tom reči velikog svetitelja Vasilija, arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske: Budi revnitelj pravednicima, a njihovo žitije i dela piši u srcu svome! Jeromonah Antonije JEROMONAH ANTONIJE SVETOGORAC ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA POHVALA SVETOGORSKOM MONAŠTVU MONAHA PARTENIJA Želim da opišem bogatstvo Svete Gore ‐ neprolazno bogatstvo koje se čuva u njenim brdima i dubravama, u šumama i dolinama, tj. da opišem sluge Božje, podvižnike Atonske. Mnogo je Sveta Gora poslala Caru Nebeskom prepodobnih otaca, sveštenomučenika i mučenika, koji su u drevna vremena postradali od bezbožnih Arapa, Saracena i Turaka dok su je mnogo puta pustošili, bratiju mačem sekli, imanja pljačkali, a manastire rušili i ognju predavali. Zbog toga je za nas svetogorska starina često propadala. Poznato je samo to da su manastire zidali car Konstantin Veliki, i Veliki Teodosije, i carica Pulherija. Ali ko je u njima živeo i sa kakvim tipikom ‐ to je nepoznato, jer su sve zapise uništili Arapi. Mnoštvo monaha je postradalo i od ikonoboraca. Pošto je ikonoboračka jeres istrebljena, Sveta Gora je počela da cveta, i od tog vremena pa do danas o njoj imamo sigurnije podatke. Ona se posebno razvijala od 9. do 14. veka, a tad je mnogo stradala od Latina i od morskih razbojnika. Ali je car Andronik Paleolog tada obnovio Svetu Goru, popravio manastire, iako ne sve koji su ranije bili. O drevnim ocima je mnogo pisano u knjigama koje se nazivaju ʺPatericiʺ. Kada se učenik Grigorija Sinaita, koji je živeo u skitu Magule, molio Bogomateri, tražeći od Nje da mu pokaže koliko ima monaha koji se spasavaju na Svetoj Gori, javio mu se glas u noći, da izađe iz kelije i da pogleda na visoko brdo. On je izašao i nad brdom video gde stoji Carica Nebeska u neiskazivom svetlu, a oko Nje veliko mnoštvo ognjenih stubova. I javi mu se glas: ʺTo što vidiš beskrajno mnoštvo ognjenih stubova ‐ to su Atonski oci; i da možeš da izbrojiš zvezde nebeske, prebrojao bi i preminule atonske podvižnike; naposledak će ih biti još višeʺ. Sada želim da opišem svetogorski opštežiteljni život ‐ žive mrtvace, zemaljske anđele, i nebeske ljude koji podražavaju anđelski život, vojnike Cara Nebeskog. Kao što anđeli danonoćno služe Nebeskom Vladici, tako i ovi, predavši svoja tela zajedno s dušama svom predvodniku, ocu igumanu, i jedan drugom, Gospoda radi i carstva radi Nebeskoga, usvojili su reči Gospoda svoga Isusa Hrista koji je u Svetom Jevanđelju kazao: ʺAko hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i za mnom ideʺ (Mt. 16, 24; Mk. 8, 34; Lk. 9, 23). Vojnici ovi delom ispuniše reči Hristove: potpuno odbaciše sebe, uzeše krst svoj tj. stradanja i idu tragom Isusa Hrista na goru Golgotu, da se raspnu za svet i do kraja umrtve svoje strasti, da se sahrane u grobu smirenja i da bestrašćem vaskrsnu u Hristu. Post poštuju svakodnevni, noću stoje na molitvi, a danju se nalaze na poslušanjima. Ovim trima dobrodeteljima dostižu Carstvo Nebesko: postom ukroćuju telo svoje i strasti, jer je utroba carica svih strasti; kada ubiješ caricu i sluge se razbeže. Poslušanjem čupaju i iskorenjuju strasti, postižu smirenje i predaju se smirenoumlju. Molitvom razgone sve uznemirujuće pomisli i sjedinjuju se sa samim Bogom. Ovi dobrovoljni stradalnici položili su veru kao čvrst temelj svog spasenja. Veruju svome Tvorcu da ih Car Nebeski neće lišiti mučeničke krune. Mučenici su trpeli rane, udarce i zatočenje, i na kraju smrt. I ovi beskrvni mučenici svakodnevno podnose muke odricanjem od sopstvene volje, i nose jaram ‐ poslušanje, post, molitvu, stajanje cele noći, bdenje, metanije. Što ne traže, to im daju; što ne žele, to im naređuju; kuda mole da idu, ne puštaju ih; kuda ne bi hteli, tamo ih šalju. I stalno vise na krstu ne pribijeni tamo mržnjom svojih mučitelja, nego svojom voljom. Pa još i zli mučitelj đavo neprestano protiv njih misleno vojuje, nagovara ih da siđu s krsta, navodi ih na štetne pomisli: tugu za svetom i svime što je u svetu, roditeljima i srodnicima, blagom i svim obmanama i lepotama ovog sveta. Još im lukavi neprijatelj đavo šapuće: siđi sa krsta, ne možeš se tako postiti, ne možeš nositi takvo poslušanje, izgubićeš svoje zdravlje; mlad si i život je tvoj dug, siđi sa krsta. Ko ovo ne primi, njega nagovara da izađe iz manastira, i da se udalji na podvig u pustinju, samo da bi ga odvojio od bratstva i odvojio od Bogom izabranog stada. Ali ovi duhovni vojnici pobeđuju lukavog savetnika: i sami sobom i molitvom; a ako sami ne mogu, onda o borbi objavljuju svom pastiru, ocu igumanu. Jer u svetogorskim opštežiteljnim manastirima postoji običaj da bratstvo svakodnevno ispoveda svoje pomisli i sva nagovaranja lukavog svom pastiru i predvodniku, ocu igumanu. A prema njemu imaju takvo poverenja da sve pomisli i sva nagovaranja daju njemu na uvid i razmatranje: kako on kaže tako i čine; i od njega primaju savet kao od samog Boga, i odlaze mirni. Zato đavo i sva njegova lukavstva i smicalice ostaju bez dejstva, i nemaju nikakve snage na savršene poslušnike. Pa i kad im dođe pomisao oni je kao konja uzmu za uzdu i povedu svome pastiru govoreći: ʺZašto mi dosađuješ? Ti znaš da ja nemam svoju volju i svoje rasuđivanje i da ne znam otkuda si: od Boga ili od đavola? Pođimo k mom pastiru, pa kako on rasudi.ʺ I bivaju mirni! U svaki čas i minut staraju se da sačuvaju čistu i neporočnu savest, kako pred Bogom tako i pred pastirom, ocem igumanom, i pred svim u Hristu bratstvom. Ovi živi mrtvaci su pogrebeni kao u grobu, u odricanju od svoje volje i svog rasuđivanja. Telom čine i obavljaju poslušanje, nose tegobe svog predvodnika i jedan drugoga, a umom i srcem uvek razgovaraju s Bogom ne prestajući da govore u umu: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Ovi vojnici Nebeskog Cara hode po oba puta monaškog života: poslušaljem u zajednici i molitvenim tihovanjem. Poslušanjem postižu smirenje i smirenoumlje, a tihovanjem se uspinju na najviši stepen ljubavi i bestrašća. Gde je tu gramzivost i ljubav prema zemaljskim stvarima? Gde zavist i mržnja? Gde slastoljublje i pijanstvo? Zaista tamo nema mesta ni jednoj jedinoj strasti, jer onaj ko dolazi u manastir i odlučuje se da živi u opštežiću, taj sav svoj posed, stvari, knjige i ikone daje zajednici. Svi ovi vojnici Cara Nebeskog, zavolevši Gospoda svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim, ovi robovi Boga Višnjeg, ne rečju, nego delom, ispunjavaju reči svog Spasitelja: Ako neko doće meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik (Lk. 14,26). Na njima se ostvaruje Gospodnje obećanje: ʺI svaki, koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i naslediće život večniʺ (Mt. 19, 29). Ovi duhovni vojnici mogu smelo da kažu: mi sve to ostavismo i za tobom idosmo: šta će biti sa nama? I Gospod će im na poslednjem sudu odgovoriti: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno (Mt. 25, 34). Ni u ovom veku ne ostavlja Gospod sluge svoje, koji mu sa verom i ljubavlju služe, nego im šalje razne utehe i nagrađuje ih raznim darovima Duha Svetoga. Mnogi su, preplivavši strasno i burno more, dostigli tišinu bestrašća. Video sam mnoge koji su svoj život proveli u opštežiću, u savršenom poslušanju i odricanju od svoje volje. Neki su za dvadeset, neki za trideset, a neki za četrdeset, pedeset i šezdeset godina, dostigli savršenstvo bestrašća, uspeli se na najviši stepenik ljubavi i nezlobivosti, i postali kao anđeli. Drugi su dostigli dubine smirenoumlja i krotosti. Oni koji su dostigli bestrašće primili su dar suza i ne mogu nikada da zadrže plač, jedno zbog svojih grehova, drugo zbog svoje bratije, ili zbog celog sveta (da Gospod celom svetu oprosti grehe). Drugi su dobili dar radosnih suza, i uvek plaču od radosti, jer mnogo vole Gospoda svoga, i osećaju Njegovu veliku milost i dobrotu prema ljudskom rodu; i zato što ih je udostojio da se udalje od ovog sujetnog i brigama ophrvanog sveta, i da dođu u tiho pristanište monaškog života. Neki su dobili dar proricanja, otkrovenja i viđenja, a drugi dar uznošenja uma Bogu, i ove darove otkrivaju samo svojim pastirima, duhovnim ocima, koji mogu da razlikuju istinu od prevare i kao iskusne vođe sve proveravaju smirenoumljem, pripisujući sve velikom čovekoljublju Gospodnjem i molitvama bratstva, a uvek zapovedaju opreznost pred lukavstvima našeg starog neprijatelja; jer se on pretvara u anđela svetlosti. Svakome duhovni oci daju pouku da neprestano priziva ime Gospoda Isusa Hrista, da traži Njegovu veliku milost, da plače zbog svojih grehova i da ne skriva nikakve pomisli ni darove. Ovi vojnici duha, živeći u telu, pobeđuju bestelesnog neprijatelja đavola; sve njegove zamke kidaju poslušanjem i smirenjem, i sve njegove obmane razotkrivaju, upravljajući se u svemu rasuđivanjem duhovnih otaca. Provodeći takav život i dobrodušno plivajući ovim žitejskim morem, oni dostižu mirno i bezbedno pristanište i prelaze u nebesku, večnu domovinu, gde nema ni bola, ni tuge, ni uzdisaja, gde je večni život. Kada se neko od njih razboli, odlazi u bolnicu, a ako ne može sam da ide onda ga vode i brinu se o njegovom zdravlju. Ni jedna mati oko svoje bolesne dece ne može tako da se trudi, koliko se duhovna braća staraju o bolesnima. I otac iguman dva puta na dan poseđuje bolesnike, za njih čita posebno pravilo, a pričešćuju se skoro svakodnevno. Za divljenje je da bolesnici na Svetoj Gori ne leže mnogo, nego ili brzo ozdravljaju, ili brzo odlaze u večni život, a umiru kao da tonu u san. Sve sam ovo govorio o ocima koji žive po manastirima ili blizu manastira. Ali na Svetoj Gori Atonskoj ima mnogo savršenih pustinožitelja, koji žive na neprohodnim mestima i u najdubljim pustinjama, po celom Atosu, u gorama i u dolinama i u provalijama, gde ljudi malo prolaze. Žive po pećinama. Odežda je na njima od starosti u ritama, i idu polugoli, a neki obrasli dlakom. Hrane se travama i zeljem, a neke hrani sam Bog. Od ljudi se kriju, malo se kome pokazuju. Dešava se da nađeš njihove kelije, ali da zatekneš i njih same, redak je slučaj. Neki monasi su tako našli jednoga i s njim razgovarali. Pitali su: ʺOdavno li živiš u pustinji, i odakle si došao?ʺ On im je odgovorio: ʺVama nije korisno da znate moj svetski život; možda samo to da sam svet ostavio u mladosti, došao ovamo na Svetu Goru, i tu živim već pedeset godina. Od toga sam deset proživeo u manastiru na poslušanju, a četrdeset u ovoj pustinji, a za to vreme nikoga od otaca nisam video, sem vas i moje bratije!ʺ Dalje su pitali: ʺA zar ti ovde u pustinji ne živiš sam?ʺ On je odgovorio: ʺNe, nas ovde ima četrdeset, koje Bog hrani!ʺ I još su ga pitali: ʺA kako ste živeli u vreme kada je Sveta Gora bila skoro razorena, i kada su svuda krstarili Turci i razbojnici?ʺ ʺNišta mi nismo ni videli ni čuli!ʺ Onda je, poklonivši se, krenuo u unutarnju pustinju. Godine 1844. monasi iz skita Kapsokalivija išli su kroz neprohodne pustinje gde su skupljali lekovite trave radi prodaje. Među njima je bio jedan Rus, monah David. On je pričao da su našli jednog pustinožitelja koji je već umro i ležao na zemlji, a na sebi nikakve odeće nije imao. Ne zna se da li je davno umro; jer telo njegovo uopšte nije trulilo, nego je naprotiv širilo miris. Oni su ga, otpojavši ga, sahranili, a da ime njegovo nisu saznali. 1846. godine, tri čoveka su išla na vrh Atosa pa su zašli i u pećinu u kojoj se spasavao prepodobni Petar Atonski, i videli su da neko u njoj živi, ali se nisu udostojili da sretnu i samog pustinjaka. Čuvši da idu ljudi, ovaj je izašao. Razgledali su sve što je imao: jednu ikonu, brojanice, posudu sa vodom i travu za hranu; hleba nije bilo; krevet je bio gola zemlja. Može se reći da Sveta Gora liči na košnicu; kao što u košnici ima mnogo pčelinjih gnezda, tako i na Atonu ima mnogo monaških kelija. Kao što u košnici neprestano zuje pčele, tako i na Atosu monasi danonoćno bruje izgovarajući psalme i duhovne pesme.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nebeska zastupnica Petrovog grada, priče o životu, akatist, molitva,.. Sveta Ksenija (Ksenija Grigorjevna Petrova, rus. Kseniя Grigorьevna Petrova) je novokanonizovana ruska svetiteljka, jurodiva. Rodila se između 1719. i 1730. godine. Umrla je u Sankt Peterburgu. Datum smrti ostao je nepoznat. Smatra se da nije bila živa nakon 1806. godine. Žitije Dokumenata o njenom životu nema. Prve publikacije narodnih predanja o blaženoj Kseniji pojavljuju se 1840-ih godina. U njima se kaže da je rođena u prvoj polovini 18. vijeka (između 1719. i 1730. godine). Ime ocu je bilo Grigorije, a majčino je ostalo nepoznato. Nakon punoljetstva Ksenija Grigorjevna je stupila u brak sa pukovnikom Andrejom Fjodorovičem Petrovim, pojcem u crkvi Svetog Andreja u Sankt Peterburgu. Posle muževljeve iznenadne smrti, Ksenija je izabrala najteži hrišćanski put - jurodivost - kako bi okajala neokajane grijehe svoga supruga. Svoje imanje je zavještala Pokrovskoj crkvi i siromašnima. Lutala je ulicama Sankt Peterburga, odjevena u suknju i vojnu uniformu pokojnog muža. Odazivala se samo na ime Andrej i govorila da je on živ, a Ksenija mrtva. Kanonizacija Ruska Zagranična crkva kanonizovala ju je 1978. godine. Posle dugogodišnjeg poštovanja koje je uživala u narodu blažena Ksenija Petrogradska bila je pribrojana liku svetih na Pomjesnom saboru Ruske pravoslavne crkve 6. februara 1988. godine. Pravoslavna crkva proslavlja je 24. januara po julijanskom, odnosno 6. februara po Gregorijanskom kalendaru. Ikonografija Sveta Ksenija se na ikonama izobražava odjevena u crvenu suknju, zelenu reklu i sa rupcem na glavi, oslonjena na štap u lijevoj ruci. U zadnjem planu izobražava se Smolenski hram i kapela blažene Ksenije na Smolenskom groblju. Na njenom grobu na Smolenskom groblju, 1902. godine je podignuta prostrana kamena kapela, po projektu arhitekte A. A. Vseslavina. Ona je zamijenila malu kapelu iz treće četvrtine XIX vijeka. U vrijeme sovjetske vlasti dva puta je zatvarana (1940. i i 1961. godine). Kapela blažene Ksenije je danas jedna od najvećih svetinja Petrograda koju pohodi veoma veliki broj hodočasnika. Na zidu kapele je mramorna ploča sa natpisom koji glasi: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. U ovoj kapeli pogrebena je raba Božija Blažena Ksenija Grigorjevna, žena pojca Andreja Fjodoroviča. Obudovala u 26. godini, stranstvovala je 45 leta. U udovstvu se nazvala muževim imenom: Andrej Fjodorovič. Poživela je 71 godinu. Od 1794. do 1796. godine uzela je učešća u podizanju Smolenske crkve, tajno po noći dovlačeći opeku za izgradnju hrama. „Ko me je poznavao, neka pomene moju dušu radi spasenja svoje duše“. Amin. — Riječi blažene Ksenije s nadgrobne ploče Zanimljivo Pacifička ostrvska državica Nijue pustila je u opticaj 2012. godine novčanicu vrijednosti 1 novozelandski dolar na čijoj zadnjoj strani je oslikan lik blažene Ksenije i njena kapela na Smolenskom groblju. Moneta je izrađena u srebru finoće 925, mase 28,87 grama..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tražeći zalutalo jare u jednoj od mnogobrojnih pećina, jedan mali dečak pronašao je velike glinene ćupove pune nekih tajanstvenih svitaka. Kako je kasnije utvrđeno, bile su to druge trake od ovčije kože, ispisane arhaičnim znacima hebrejskog pisma. Prava vrednost tih otkrića u početku nije bila poznata... Pažljivo koncipirana knjiga koja nam donosi osam poglavlja uvek interesantnih i poučnih priča i legendi. U svakom poglavlju dati su prvo kratki opisi likova i događaja, a zatim sledi tumačenje autora koje podstiče i osvetljava stvari koje se čine jasne ali nikad nisu do kraja. Zenon Kosidovski (polj. Zenon Kosidowski; Inovroclav, 22. jun 1898 — Varšava, 14. septembar 1978) je bio poljski pisac, esejista i pesnik. Zenon Kosidovski je rođen u Inovroclavu. Studirao je filozofiju i polonistiku na univerzitetu Adam Mickijevič u Poznanju i na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Nakon studija nekoliko godina predavao je poljski jezik u srednjim školama, a 1922. debituje u grupi Izvor (Zdrój) knjigom pesama Ludi lovac. Od 1928. do 1939. bio je glavni urednik i direktor Poljskog radija. Od 1939. do 1951. predaje istoriju poljske kulture na Univerzitetu u Los Anđelesu. Po povratku u zemlju godine 1951. počinje najplodniji period njegovog književnog rada. Pisanje naučno-popularnih dela donelo mu je mnogobrojne čitaoce u Poljskoj i drugim zemljama. Napisao je sledeća naučno-popularna dela o istorijama starih civilizacijama.: Kad je sunce bilo bog (1956.), Kraljevstvo zlatnih suza (1960.) Biblijske legende (1963.), Lisipovi konji (1965.), Priče jevanđelista (posmrtno 1979.) U svojim knjigama opisao je život u Starom Egiptu, Judeji, Mesopotamiji i u mnogim drugim iščezlim civilizacijama. Sve njegove knjige prevedene su na srpski jezik i doživele su više izdanja. Poslednji put 2005. godine izdavač, Agencija Trivić objavljuje sabrana dela ovog popularnog pisca...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pred čitaocima Hilandarskih izdanja je zbirka tekstova Episkopa Zahumsko-Hercegovačkog i Primorskog Atanasija, koji su, u toku prethodne godine, takoreći uzgredno sakupljani. Namera priređivača bila je da se Vladičini bogoslovski i patrološki tekstovi sakupe u jedinstveno izdanje. A povod za to je iskrsao nedavno, kada su, po završetku rata, penošene – iz Vršca i Bograda u Manastir Tvrdoš i Trebinje – i sređivane knjige i rukopisi njegove, inače retko bogate i dragocene biblioteke…

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Malkice potamnele stranice tabaka, nista strasno, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Nesveti a sveti i druge priče - Tihon Ševkunov Autor:: Tihon Ševkunov Žanrovi:: Religija i mitologija Izdavač:: Udruženje Čuvari Godina izdanja:: 2013. Broj strana: 518 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 23 cm Knjiga Nesveti a sveti i druge priče, arhimandrita Tihona Ševkunova, često se pominje kao „pravoslavni bestseler“ Nesveti a sveti i druge priče je brilijantna knjiga i veoma emotivno delo koje je napisao ruski i moskovski arhimandrit Tihon Ševkunov i koju ćete upamtiti za ceo život. I uvek ćete joj se rado vraćati, jer na preko 400 stranica i desetine životnih priča koje ima ova knjiga, ispričane su neke divne i dirljive ljudske priče o životu i smrti, ljudima i neljudima, veri i neveri, o staroj i novoj Rusiji. I u svemu tome ima i zapleta, misterije i zabave, plača i humora, mnogo lucidnosti i pronicljivosti, svega onoga što život čini. Mitropolit Tihon (rus. Mitropolit Tihon, svetovno ime Georgij Aleksandrovič Ševkunov, ruski Georgij Aleksandrovič Ševkunov; rođen 2. jula 1958. u Moskvi) je episkop Ruske pravoslavne crkve i popularni pisac.[1] On je mitropolit pskovski i porhovski[2] i bio je 2015–2018 starešina Zapadnog vikarijata [ru] grada Moskve. Iguman Sretenskog manastira u Moskvi od 1995. do Episkop Tihon se često pominje kao lični ispovednik ruskog predsednika Vladimira Putina.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Svetitelji – svetle. Oni su svetionici onih čistih, zlatnih i neboplavih energija koje sa nebesa dolaze, a na zemlji sijaju. Obasjavaju nas, razgoneći mrak unutar nas, zažižući luč u našem umu i srcu, da i u tami možemo naći put, uvek iste, a uvek nove svetlosti.” Knjiga Svetitelji pravoslavlja nastala je iz piščeve namere da čitaocima predstavi svoja saznanja o svetiteljima, njihovim zadužbinama, moštima i manastirima u kojima počivaju, kao i književnim delima. Batrić Ćalović, autor ove knjige, nesebično iskazuje svoju subjektivnost pri izboru svetitelja, budući da oni predstavljaju važan udeo u njegovom životu. Književno delo Svetitelji pravoslavlja predstavlja jednu izvanrednu knjigu koja je od velike važnosti za nastavu veronauke, istorije i srpskog jezika i književnosti, s obzirom na to da obiluje dragocenim podacima i rajskim mirisnim mislima svetitelja. Ono što je posebno i od velike važnosti za ovo delo ogleda se, upravo, u odabiru, redosledu i prikazu sadržaja, koji naročito iskazuje autorovu preciznost i predanost duhovnom životu, što je, upravo, rezultiralo ovim veličanstvenim delom. Batrić Ćalović je želeo da knjiga Svetitelji pravoslavlja bude nalik crkvenom kalendaru, koja će, pored ikona i fotografija svetitelja, sadržati njihove kratke životopise i bogoljubivo–književne zapise, ali i koja će, u isto vreme, čitaocu ozariti dušu i prosvetliti um.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Pouke, besede, razgovori - Započinjući ovo neveliko uveliko slovo knjizi Mir i radost u Duhu Svetome – Starac Tadej Vitovnički, ne možemo a da se ne setimo reči Prep. Justina Ćelijskog, ispisanih u predgovoru Žitija Svetih, koji kažu da “Žitija Svetih nisu drugo do život Gospoda Isusa Hrista, ponovljen i produžen u svakom Svetitelju, u većoj ili manjoj meri…”. Kao što su životi Apostola Hristovih u stvari ponovljen i obnovljen, produžen i sinergijski “upotpunjen” život Spasitelja našega, tako su i životi Svetih svih vekova ponovljen i obnovljen, produžen i upotpunjen život Hrista, Apostola i svih Svetih, jer je to jedan, saborni, spasonosni i bogotvoreći život Crkve…

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gospod Isus Hristos se javio Svetom apostolu Pavlu, i poručio mu: Ne boj se, nego govori, i da ne ućutiš. Jer sam Ja s tobom, i niko se neće usuditi da ti išta učini; jer Ja imam veliki narod u ovom gradu (Dap 18,9-10). Patrijarh srpski Pavle je od mladosti čuo ovu reč Gospodnju, i nije ućutao, svedočeći Raspteoga i Vaskrsloga svom malom, a stradanjem i svedočenjem, velikom narodu. Ovo je knjiga odgovora patrijarha Pavla na sva nasušna pitanja savremenog čoveka – možete je čitati redom, ili onako kako vam um i duša ištu, kuda vas vode pitanja koja postavljate. Blagi naš patrijarh pavle tu je da vas dočeka, pouči i oradosti kako je činio i dok je, peške i u smernosti velikoj, zemljom hodio.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Manastir Rukumija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Desetak recenica blago podvuceno obicnom grafitnom olovkom. Sve ostalo uredno! ”Put ka spasenju” (1869) Sv. Teofana Zatvornika jedna je od najvažnijih knjiga pravoslavne podvižničke literature ne samo 19. veka, već i čitave novovekovne istorije Pravoslavne Crkve. U ”Putu ka spasenju”, knjizi putevoditeljski izloženih pouka o crkvenom obrazovanju i uzrastanju ličnosti, Svetitelj razmatra i objašnjava tri stepena razvoja hrišćanskog života u čoveku: započinjanje hrišćanskog života (u Sv. Tajni Krštenja), pokajničko samoispravljanje i očišćenje (u Sv. Tajni Pokajanja), bogougodno življenje i živo bogozajedničenje (u Sv. Tajni Evharistije i Pričešća, pre svega), i kroz to izlaže put i način, tj. opitnu pravoslavnu metodologiju dostizanja istinskog hrišćanskog života blagodatno-podvižničke sabranosti, straženja i trezvenja. Knjiga ”Put ka spasenju” je namenjena svima koji se dublje zanimaju za hrišćanski podvig zadobijanja Duha Svetoga i Carstva Božijeg sa naporom (Mt. 11, 12), za podvižničku psihologiju i psihoterapevtiku Pravoslavne crkve, a ponajviše onima koji delatno teže crkvenom životu u Hristu - životu pokajanja, očišćenja i prosvetljenja; životu bogoopštenja i bogopoznanja, koji, po sabornom opitu Otac Crkve, jeste jedini istiniti put spasenja-oboženja. Matej Arsenijević Teofan Zatvornik Višinski, rođen kao Georgije Vasiljevič Govorov (rus. Феофан Затворник;) je ruski svetitelj, episkop, teolog i književnik. Rođen je 1815. godine u selu Černovskoje, u Orlovskoj guberniji, u Ruskoj Imperiji. Na krštenju je dobio ime Georgije. 1841. godine se zamonašio i postao jeromonah. Iste godine završava Kijevsku duhovnu akademije sa stepenom magistra. Ubrzo je izabran za rektora Kijevo-sofijevske duhovne škole. 1844. godine izabran je za predavača na Peterburškoj duhovnoj akademiji, gde predaje moralno i pastirsko bogoslovlje. 1845. godine je postavljen za pomoćnika inspektora Peterburške duhovne akademije, a tokom 1846. godini vrši i dužnost inspektora Akademije. 1847. godine po sopstvenoj želji postaje član Duhovne misije u Jerusalimu, koju u to vreme predvodi arhimandrit Porfirije Uspenski, veliki poznavalac Istoka i istaknuti crkveni arheolog. Za vreme šestogodišnjeg boravka, jeromonah Teofan revnosno posećuje drevne monaške obitelji i iščitava stare hrišćanske rukopise, naročito one u kojima su bila izložena žitija Svetitelja i ustavi drevnog monaškog življenja. Uz to, sreće se i vodi duhovne razgovore sa velikim podvižnicima, naročito tokom svojih boravaka na Svetoj gori. 1854. se vraća u Rusiju, zajedno sa Ruskom duhovnom misijom koja je, zbog Krimskog rata povučena. 1855. godine postavljen je za arhimandrita i izabran za profesora na katedri za kanonsko pravo na Peterburškoj duhovnoj akademiji, a ubrzo i za rektora Olonecke duhovne seminarije. 1856. godine postavljen je za starešinu crkve pri Ruskom poslanstvu u Carigradu, gde je bio do 1857. godine kada se vraća u Rusiju gde je postavljen za rektora Peterburške duhovne akademije. 1859. godine arhimandrit Teofan je izabran za episkopa tambovskog i šackog. Kao episkop te eparhije on četiri godine neumorno poučava pastvu jednostavnim i snažnim propovedima koje je kasnije objavio. Tamo otvara mnoge crkveno-parohijske i druge škole, i pokreće izlaženje eparhijkog časopisa. Od posebne važnosti je njegov bogoslovski rad „Pisma o hrišćanskom životu“. 1863. godine Sinod Ruske Crkve donosi odluku da Tefonu poveri eparhiju Vladimirsku. 1866. godine Teofan se povukao u Višinsku pustinju gde je proveo ostatak života u postu i molitvi. Udubljujući se sve više u tajnu pustinjačkog podvižvištva, episkop Teofan 1872. godine počinje da živi zatvorničkim životom. Prekida kontakte sa ljudima i prestaje da odlazi u manastirski hram na bogosluženja, zatvorivši se u posebni kutak pustinjskih obitavališta, zbog čega je i nazvan Zatvornik. Živeći podvižnički i zatvornički, piše mnoga pisma - odgovore onima koji su mu se obraćali, tražeći od njega duhovnu utehu, pomoć i pouku, što on shvata posebnom vrstom služenja Crkvi Božjoj i narodu hrišćanskom. Istakao se i kao vrstan prevodilac svetootačkih tekstova. Najpoznatiji je njegov prevod „Dobrotoljublja“, knjige koja sadrži najviša učenja o duhovnom životu iz pera osnivača i velikih učitelja hrišćanskog asketizma. Umro je 1894. godine na dan Krštenja Gospodnjeg - dan praznika hrama koji je podigao u svojoj keliji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Desetak recenica uredno podvuceno hem. olovkom, nista starsno. Sve ostalo uredno! Nebeska zastupnica Petrovog grada, priče o životu, akatist, molitva,.. Sveta Ksenija (Ksenija Grigorjevna Petrova, rus. Kseniя Grigorьevna Petrova) je novokanonizovana ruska svetiteljka, jurodiva. Rodila se između 1719. i 1730. godine. Umrla je u Sankt Peterburgu. Datum smrti ostao je nepoznat. Smatra se da nije bila živa nakon 1806. godine. Žitije Dokumenata o njenom životu nema. Prve publikacije narodnih predanja o blaženoj Kseniji pojavljuju se 1840-ih godina. U njima se kaže da je rođena u prvoj polovini 18. vijeka (između 1719. i 1730. godine). Ime ocu je bilo Grigorije, a majčino je ostalo nepoznato. Nakon punoljetstva Ksenija Grigorjevna je stupila u brak sa pukovnikom Andrejom Fjodorovičem Petrovim, pojcem u crkvi Svetog Andreja u Sankt Peterburgu. Posle muževljeve iznenadne smrti, Ksenija je izabrala najteži hrišćanski put - jurodivost - kako bi okajala neokajane grijehe svoga supruga. Svoje imanje je zavještala Pokrovskoj crkvi i siromašnima. Lutala je ulicama Sankt Peterburga, odjevena u suknju i vojnu uniformu pokojnog muža. Odazivala se samo na ime Andrej i govorila da je on živ, a Ksenija mrtva. Kanonizacija Ruska Zagranična crkva kanonizovala ju je 1978. godine. Posle dugogodišnjeg poštovanja koje je uživala u narodu blažena Ksenija Petrogradska bila je pribrojana liku svetih na Pomjesnom saboru Ruske pravoslavne crkve 6. februara 1988. godine. Pravoslavna crkva proslavlja je 24. januara po julijanskom, odnosno 6. februara po Gregorijanskom kalendaru. Ikonografija Sveta Ksenija se na ikonama izobražava odjevena u crvenu suknju, zelenu reklu i sa rupcem na glavi, oslonjena na štap u lijevoj ruci. U zadnjem planu izobražava se Smolenski hram i kapela blažene Ksenije na Smolenskom groblju. Na njenom grobu na Smolenskom groblju, 1902. godine je podignuta prostrana kamena kapela, po projektu arhitekte A. A. Vseslavina. Ona je zamijenila malu kapelu iz treće četvrtine XIX vijeka. U vrijeme sovjetske vlasti dva puta je zatvarana (1940. i i 1961. godine). Kapela blažene Ksenije je danas jedna od najvećih svetinja Petrograda koju pohodi veoma veliki broj hodočasnika. Na zidu kapele je mramorna ploča sa natpisom koji glasi: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. U ovoj kapeli pogrebena je raba Božija Blažena Ksenija Grigorjevna, žena pojca Andreja Fjodoroviča. Obudovala u 26. godini, stranstvovala je 45 leta. U udovstvu se nazvala muževim imenom: Andrej Fjodorovič. Poživela je 71 godinu. Od 1794. do 1796. godine uzela je učešća u podizanju Smolenske crkve, tajno po noći dovlačeći opeku za izgradnju hrama. „Ko me je poznavao, neka pomene moju dušu radi spasenja svoje duše“. Amin. — Riječi blažene Ksenije s nadgrobne ploče Zanimljivo Pacifička ostrvska državica Nijue pustila je u opticaj 2012. godine novčanicu vrijednosti 1 novozelandski dolar na čijoj zadnjoj strani je oslikan lik blažene Ksenije i njena kapela na Smolenskom groblju. Moneta je izrađena u srebru finoće 925, mase 28,87 grama..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga nekadašnjeg monaha Bojana Jovanovica, koji tvrdi da je seksualno zlostavljan tokom službe u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. U svojoj ispovesti Jovanovi? govori o pedofiliji i pojedincima koji zloupotrebljavaju Crkvu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Molitva je stremljenje srca i uma ka Bogu. Stalna molitva je neprestano obraćanje uma i srca k’ Njemu (Sv, Teofan Zatvornik). Reč o stalnoj molitvi u srcu, ili srdačnoj molitvi, zvuči kao poruka iz nekog dalekog pa ipak bliskog sveta. U spisima kao „Kazivanje jednog bogotražitelja“, opisana su duhovna iskustva ljudi čiji je sav život bio prožet ovom neprestanom molitvom. I to lična iskustva…

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! UMESTO PREDGOVORA O PRAVOSLAVNOM POKLONIŠTVU Tri su vremena, klicao je Blaženi Avgustin episkop iponski, sadašnjost u prošlosti, za koju smo vezani pamćenjem, sadašnjost u sadašnjosti, za koju smo vezani gledanjem i osmatranjem, i sadašnjost u budućnosti, koja nas ispunjava iščekivanjem, nadanjem. A radi čega postoji vreme? “Da nas uvede u večnost”, odgovara Crkva. “Verme u Crkvi je vreme u Hristovoj večnosti”, kaže Sveti Ava Justin. A večnost je stalna sadašnjost. Večno je i Sveto pismo. A kao što praksa ispunjava teorijski spis, tako i Crkva ispunjava Sveto pismo. Sveto pismo je izuzetan doživljaj istorije kao najsvetijeg prostora, u kome se susreću i dijalog vode Bog i čovek. Otići u Svetu Zemlju znači neposredno ući među redove Biblije i osetiti istinu u punoti smisla te reči. Prvi poklonicu u Svetoj Zemlji bili su anđeli nebeski. U knjizi o Jovu čitamo kako su anđeli klicali kada je Bog stvarao svet. Posle praroditeljskog greha oni su vekovima ćutali …

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana.[1] Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma.[2][3] Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno.[4] Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e.[5]. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se — uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6—13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Obraz svetacki Saveti za očuvanje duševnog zdravlja. Živeći u doba sveopšte žurbe (srca) i nervoze, u krajnjoj tami samoljublja i okamenjene neosetljivosti, senkom i iluzijom duše, današnji čovek ipak ne ostaje bez znamenja Božje LJubavi. Kao što je govorio veliki pesnik Rilke – ima Neko koji našem padanju „daje smer i sklad“. Taj Neko, ljubveobilni Bog otaca naših, put smirenja kroz pustoš neduhovnih prostora hitnje savremenog života, ukazao nam je preko naših savremenika, mudrih i molitvenih duhovnih otaca. Ovi ljudi, kojime je Nebo bilo otvoreno zato što su oni svoje srce otvorili Hristu i bližnjima, koji su sejali dobro seme sapatničke ljubavi Božije u zamrzla srca ljudska, neprestano su bdeli nad duhovnom sudbinom svog naroda i čitavog čovečanstva. Lišivši se svega obozemaljskog, u vremenu kada je i među mnogim pravoslavnim monasima duhovnost zamenjena idolopoklonstvom materijalnome – obraz maskom – oni su ljudima izobilno ponudili riznice duha ranog Hrišćanstva koje je plamtelo ljubavlju prema Večnosti. Pouke Božanstvene ljubavi su ponajmanje knjiga, a ponajviše sredstvo da njime otoplimo srca svoja i da se suočimo sa svojom dušom za koju je Gospod raspet i vaskrsao i koja je vrednija od čitave Vaseljene. Sveti Pajsije Svetogorac je jedan od najznačajnijih i najuvaženijih svetogorskih staraca 20. veka i pravoslavni hrišćanski monah koji je proteklih decenija postao jedna od najsvetijih ličnosti u Grčkoj. Kanonizovan je od strane Vaseljenske patrijaršije 13. januara 2015. godine[1] i proslavlja se 12. jula po novojulijanskom kalendaru, odnosno 29. juna po julijanskom kalendaru.[2] Veliki broj pravoslavnih u Grčkoj, Rusiji i Srbiji smatrao je oca Pajsija svetim dok još uvek nije bio zvanično kanonizovan.[3][4] Bio je poznat po strogom podvižničkom životu i blagodatnom daru duhovne prozorljivosti. Iza njegovog života ostale su brojne duhovne pouke i duhovna viđenja koja su zapisana od njegovih savremenika. Rođen je 25. jula 1924. godine u maloazijskom selu Farasa, u Kapadokiji. Njegov otac Prodromos, bio je gradonačelnik Farase i veoma pobožan čovek. Duhovni otac Prodromosove porodice bio je čuveni sveti Arsenije Kapadokijski. Sveti Arsenije ga je lično krstio 7. avgusta 1924. godine. Samo nedelju dana nakon toga Osmanlije nasilno su proterali Grke iz Kapadokoje. Njegova porodica zajedno sa izbeglicama iz Farase nakon mnogih iskušenja stigli su u Pirejsku luku u Grčkoj, gde su ostali da žive. Nakon učestvovanja u Grčkom građanskom ratu, 1949. godine, odlazi na Svetu Goru. Tamo se zamonašio u manastiru Esfigmenu 1954. uzevši ime Averkije. Iste godine po blagoslovu napušta Esfigmen i prelazi u manastir Filotej gde postaje učenik oca Simeona. 1956. godine je postrižen u malu shimu i tada uzime ime Pajsije. 1962. godine je otišao na goru Sinaj u keliju Sv. Galaktiona, da bi se dve godine kasnije, usled bolesti vratio na Svetu Goru u Ivironski Skit Sv. Arhangela. Godine 1966. ozbiljno se razboleo i do kraja života imao probleme sa zdravljem. Krajem 1967. odlazi u Katunakiju gde se nastanjuje u Ipatijevoj keliji koja pripada manastiru Velika Lavra. Sledeće 1968. godine starac Pajsije odlazi u manastir Stavronikita gde postaje učenik ruskog podvižnika oca Tihona koji je živeo u keliji Časnog Krsta. Posle smrti starca Tihona nastanjuje se u njegovoj keliji gde živi do 1979. godine kada prelazi u manastir Kutlumuš, tj. isposnicu ovog manastira po imenu Panaguda. Godine 1988. starac Pajsije je teško oboleo od kancera. Poslednje dane proveo je van Svete Gore u ženskom manastiru Sv. Jovana Bogoslova u Surotiju, kod Soluna. Tamo je umro 12. jula 1994. godine

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mali zbornik molitava i crkvenih pesama Izdanje Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve Beograd 1946. Mek povez, ćirilica, 96 strana.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici ostavljene beleske drvenom bojicom i grafitnom olovkom, i 20 tak recenica podvuceno isto grafitnom olovkom i drvenom bojicom, sve ostalo uredno! Majstor Ekhart (nem. Meister Eckhart; oko 1260–1328)[1] bio je srednjovekovni nemački filozof, dominikanski teolog i mistik. Biografija Majster Ekhart (pravo ime Eckhart von Hochheim O.P.) rodio se 1260. godine u Tiringiji. Obrazovao se u Strazburu, Parizu i Kelnu, pod uticajima Alberta Velikog, Tome Akvinskog i Dunsa Skota. Predavao je u Parizu, gde je stekao majstorsko dostojanstvo, odnosno magisterijum. Delovao je u Bremenu, potom rukovodio teološkom školom u Strazburu. Pripadao je dominikanskom redu katoličke crkve. Držao je propovedi i po manastirima. Njegove propovedi su zapisivane i širene, što je izazvalo zvaničnu crkvu da mu se suprotstavi, posle čega je inkvizicija počela da progoni sve one koji su izražavali njegove stavove. Njegov red je nastojao da ga zaštiti i da posvedoči njegovu pravovernost, sve dok nije bila donesena neopoziva odluka. Ekhart je odbio optužbe inkvizitora, ali je pozvan pred papu u Avinjon. Majster Ekhart se poslednji put pominje kao živ 1327. godine.