Kuli kuli je svakako jedna od najspecifičnijih ribica u akvaristici. Mišljenja akvarista o kulijima su podeljena, mnogim akvaristima su omiljene ribice, dok su nekima odbojni. Poreklom su iz kontinentalne Malezije i sa ostrva Borneo i Sumatra. Rod Pangio obuhvata veći broj veoma sličnih vrsta, čija je sistematika dosta komplikovana. Ukoliko naletite na primerke koji ne pripadaju vrsti Pangio semicincta nećete pogrešiti ukoliko ih tretirate kao obične kulije. Ranija imena vrste su Acanthophthalmus semicinctus i Acanthophthalmus kuhlii sumatranus. Kod naših akvarista se odomaćio naziv Kuli-kuli. U prirodi naseljavaju plitke vode, šumske potoke, močvare i slepe rukavce. Neke od ovih voda pripadaju tresetnim močvarama, tamnim vodama sa velikom količinom tanina, malim sadržajem mineralnih materija i prilično niskom pH vrednošću. Dno je meko, muljevito ili peskovito, sa dosta lišća na dnu. Velike grupe kulija se mogu naći među nakupljenim lišćem na dnu. Okolna vegetacija je prilično bujna i mala količina svetlosti dopire do dna. Sve vrste roda Pangio imaju izuzetno izduženo telo, mala peraja, sitne oči i mala usta. Zmijolik oblik tela čini ih savršeno prilagođenim za život na muljevitom dnu, koje ovi svaštojedi pretražuju u potrazi za bilo čim što je jestivo. Aktivniji su noću, na vid se oslanjaju manje nego na druga čula. Preko očiju imaju zaštitnu opnu. Pangio semicincta ima 10-15 vertikalnih tamnih pruga na telu, ostatak tela je svetao, od bele boje do različitih nijansi žute boje ili losos-roze. Stomak je svetliji od ostatka tela. Druga vrsta koju redovno imamao u ponudi je Pangio oblonga (Crni kuli), njegov način života i zahtevi u akvarijumu su potpuno isti kao i kod Kuli-kulija, pa ovu vrstu nećemo posebno opisivati. Pored toga što u prirodi žive u mekoj i kiseloj vodi, kuliji se veoma lako prilagođavaju drugačijim parametrima vode kakvi se nalaze kod većine domaćih akvarista. Temperatura u rasponu 21 – 26 °C, tvrdoća do 12 dH i pH do 7,5 idealni su za kulije. Ono što je bitnije za dug i srećan život kulija je podloga u akvariumu, pesak mora biti sitnije granulacije kako se ne bi povređivali na oštro kamenje. Po svojoj prirodi su prilično plahovite ribe koje će veći deo dana provoditi u zaklonu i biti aktivnije noću. Ukoliko želite da se kuliji osećaju sigurnije i budu aktivniji danju, treba ih kombinovati sa mirnim i sitnijim ribama, a svetlo treba biti prigušeno. Ishrana Kuli kulija nije komplikovana, oni će pojesti svaku hranu koju im ponudite. U prirodi su mikropredatori koji se hrane larvama insekata i račićima, takođe jedu detrit i biljnu materiju u fazi raspadanja. Većina komercijalnih suvih hrana sasvim je odgovarajuća za ishranu kulija. Polni dimorfizam nije izražen kod mladih riba, kod odraslih se ženka može razlikovati po stomaku punom zelenkaste ikre koja se nazire kroz trbušni zid. Polnu zrelost dostižu na veličini od 7cm, a maksimalno rastu do 10cm. Postoje podaci o mrestu u akvarijumu, spominje se čak i polaganje ikre na korenje površinskog bilja. Konkretni uslovi i način mresta su nam još uvek nepoznati. U prirodi se kuliji mreste sezonski. Sa vrstom Kuli-kuli imamo samo pozitivna iskustva, ove ribice su mnogo otpornije nego što bi se reklo posmatrajući njihovu pojavu, žive dugo, čak i do 14 godina. Miroljubive su i ne prave probleme. Jedino se treba naoružati strpljenjem kada ih hvatate, veoma su spretni u izbegavanju mrežice.

Botia dario potiče iz donjeg i srednjeg sliva reka Gang i Brahmaputra u severnoj Indiji, Bengalu i Butanu. Nalazimo je u manjim vodotokovima. Ovo područje je veoma kišno i reke se razlivaju, tako da su ove ribice migratorne. U prirodi se Botia dario sreće u vodama sa temperaturom od 23-26 °C, pH vrednošću od 6 do 7,5 i 18 do 180 ppm tvrdoće vode. U akvarijumu rastu do 13cm, u prirodi do 15. Spadaju u manje i miroljubive vrste botija, idealan su izbor za zajednički akvarijum. Ne treba ih naseljavati sa jako sitnom ribom jer su dosta aktivne i mogu ih plašiti. Spori plivači i ribice dugih peraja, Borac, Gupiji i slične vrste mogu biti izložene grickanju peraja. Azijski biotop sa šaranskim ribama idealan je za Dario botije. Najbolje ih je čuvati u jatu od 5-6 primeraka kako bi mogli da prikažu svoje prirodno ponašanje, jer pojedinačno držani primerci mogu postati agresivni prema drugim ribama dna, a u manjem jatu najslabiji primerak može biti izložen konstantnim nasrtajima. Kod ovih ribica jasno je izražena hijerarhija i u većem jatu se mogu zapaziti rituali kroz koje ove ribe prolaze svakodnevno. Akvarijum je najbolje namestiti sa dosta panjeva i kamena, formirati šupljine u kojima će se ove ribe sklanjati. Osnovna boja je žuta, prljavo žuta pa čak i žuto-zelena. 7-9 crnih vertikalnih linija blago ukošenih raspoređene su celom dužinom tela. Intenzitet crne boje varira sa promenom raspoloženja ribica i uzrastom. Ove ribice su svaštojedi i u akvarijumu ih je najbolje hraniti sa Tetra Waffer mixom, Spirulinom ili Tetramin granulatom. Kvalitetna živa i smrznuta hrana su dobar dodatak ishrani. Rado jedu i hranu biljnog porekla, sveže voće i povrće. Hrane se puževima i akvaristi ih često kupuju kako bi se oslobodili ovih napasti. Poslednjih godina češće se nalazi u ponudi, jer su velike odgajivačnice počele da mreste ove ribe u značajnim količinama. Samim tim i cene su postale pristupačnije. Sve sto je rečeno za bolesti i lečenje kod Makrakante važi i za dario botije.

Zebrica je već dugo jedna od omiljenih akvarijumskih ribica. Nezahtevne su i tolerantne na promene uslova sredine, tako da su idealan izbor za akvarijum početnika. Ove tropske slatkovodne ribice iz porodice Cyprinidae (šarani) vode poreklo iz potoka i pirinčanih polja Indije. Reč je o vrlo živahnim akvarijumskim ribicama, svetlo-sivog tela, a prepoznatljive su po četiri horizontalne pruge tamnije sive ili sivoplave boje koje se protežu do repa (bledo-mlečne boje). Odlika cele porodice su specifični brčići koji se daju primetiti i kod zebrice. Ženke su krupnije i kada su polno zrele imaju uočljivo veći stomak, dok su mužjaci manji, vitkiji u telu i intenzivnije obojeni. Rastu do 5cm. Životni vek zebrica je do 5 godina. Potiču iz jugoistočnog regiona Himalaja i mogu se naći u potocima i pirinčanim poljima Indije, Pakistana, Bangladeša, Nepala i Burme. Temperatura i kvalitet vode značajno variraju tokom godine, tako da su zebrice među najprilagodljivijim vrstama akvarijumskih ribica. Idealna im je temperatura od 18 – 25 °C, pH vrednosti od 6-8, i tvrdoća od 5-25 dH. Veoma su aktivne ribe. Jato zebrica će bez prestanka biti u pokretu, značajan deo vremena će provoditi ispod površine vode i postoji mogućnost da iskoče, pa preporučujemo da akvarijum bude pokriven. Mogu se kombinovati sa svim ribicama slične veličine: živorotkama, tetrama, barbusima i drugim vrstama. Prisustvo biljaka i tamnije dno doprinosi da se ove male ribe osećaju sigurno i pokažu svoju pravu boju. Spadaju u vrste sa velikim apetitom, konzumiraju svu kupovnu hranu, i dobro je da bar jedan deo hrane bude biljnog porekla. Mrest zebrica je izuzetno jednostavan, ženka položi 100-400 ikri u sitnolisno bilje ili slobodno na podlogu. Kanibalizam je izražen i ikru treba zaštititi od roditelja. Mlađ se leže u roku od 24-36h, i nakon otprilike 3 dana počne tražiti hranu, u početku infuzoriju, potom i krupniju hranu. Rastu veoma brzo i punu veličinu mogu postići sa 4 meseca. Svima koje interesuje mrest ikrašica preporučujemo Zebricu kao prvu vrstu koju će mrestiti i steći iskustvo. Zebrice se gaje i u naučnim ustanovama, one predstavljaju model kičmenjaka. Rad sa njima doprineo je proširivanju znanja iz oblasti genetike, razvojne biologije, toksikologije, onkologije, regenerativne medicine, matičnih ćelija, neurobiologije i mnogih drugih. U sklopu istraživanja zebrice su poslate i u svemir. Pored divljeg oblika koji je prugast u prirodi se sreće i tačkasta zebrica, Brachydanio rerio var. frankei, koja je ranije smatrana za zasebnu vrstu. Crvena, ljubičasta i žuta zebrica su boje koje su nastale kod odgajivača, kao i ribe sa dugim perajima-šlajeri.

Čopre su male ribe, blizak srodnik mnogo poznatijih Zebrica, Mikrorazbora i Eritromikrona. Pored toga što su otkrivene pre skoro sto godina, u akvaristici postaju popularne tek poslednjih godina. Radi se ribicama jedinstvene boje, sa veoma atraktivnim žutim i narandžastim reflektivnim linijama pa se u stranoj literaturi često nazivaju „Glowlight danio“. Ranije su svrstavane u rod Brachydanio i Celestichthys, poslednja promena imena izvršena je nedavno. Raniji naziv choprae zamenjen je sa choprai (po Dr Chopra, naučniku koji je otkrio vrstu). U prirodi ih nalazimo samo u severnom Mijanmaru, u malim planinskim potocima sa šljunkovitim dnom i bez mnogo biljaka. Radi se o izuzetnim plivačima koji su skloni iskakanju, preporučujemo da akvarijum sa čoprama bude pokriven. Odgovara im temperatura od 16 – 26 °C, pH vrednost 6-8, i tvrdoća do 15 dH. Ovakvi uslovi nalaze se kod većine akvarista i čopre su veoma zahvalni stanovnici zajedničkog akvarijuma. Iako u prirodi žive u vodama sa malo bilja, mogu se naseljavati i u biljne akvarijume. Po prirodi su jatne ribe i treba ih naseliti u većem broju. Jato ribica će boraviti ispod površine vode, u gornjoj polovini akvarijuma najveći deo vremena. Čopre su miroljubive i nezahtevne ribe, mogu se kombinovati sa svim sličnim vrstama. Veoma su aktivne i neumorno će plivati u potrazi za hranom, dosta podsećaju na zebrice po ponačanju. Osnovna boja tela je svetla i na telu se nalazi nekoliko vertikalnih tamnih linija. Boja riba zavisi od raspoloženja, ishrane i kvaliteta rasvete, dobre neonske cevi su od presudnog značaja jer je boja ovih riba reflektivna, slično kao kod Kraljevskih neonki. Ishrana čopri nije problem jer rado prihvataju kvalitetnu suvu hranu, zbog male veličine preporučujemo lisnate hrane. Rastu do 4cm i akvarijum za njih bi trebao biti bar 50 litara zapremine jer ovim aktivnim ribicama treba prostor za plivanje. Mužjaci su vitkiji i intenzivnije obojeni. Mrest je sličan mrestu zebrica, da biste sprečili spontane mrestove u zajedničkom akvarijumu matične čopre treba razvojiti po polovima i kondicionirati pre mresta. Matice se ubacuju u mresni akvarijum uveče i do mresta dolazi u jutarnjim časovima narednog dana. Mrest se odvija u sitnolisnom bilju, ikre nisu lepljive i padaju na dno akvarijuma,da bi se zaštitile od proždrljivih roditelja najbolje je koristiti mrežu. Najveći broj ikre će se razviti u mekoj i blago kiseloj vodi. Ikra se razvija 3 dana, a još nekoliko dana je potrebno da ribice proplivaju. U početku se hrane infuzorijom. Preporučujemo danio choprai svim akvaristima kojima se dopada temperamentnost danio riba, kombinovana sa izuzetnom bojom.

Platika je vrsta rečne ribe koja nastanjuje oblasti Severne i Centralne Amerike. Voli spore i tople vode. Njena ishrana u prirodi uključuje biljke, male rakove, insekte i člankovite crve, tako da joj u akvarijumu treba obezbediti raznovrstnu ishranu. Raste do 6cm. Divlja forma je žuto-smeđe boje, a uzgajivači su razvili dosta različitih boja (crno-bela, crvena, žuta). Između polova je mala razlika. Kod mužjaka je repno peraje više zašiljeno, a analno peraje je evoluiralo u gonopodijum koji se koristi u razmnožavanju dok je kod ženki analno peraje lepezastog oblika. Platika rađa žive mladunce. Jednostavna je za čuvanje i dobro se slaže sa drugim ribama. Odgovara im temperatura vode od 18 do 25c, i pH vrednost od 7 do 8. Zrelost dostiču za tri do četiri meseca. Ženke u isto vreme rađaju 20-40 mladih.

Verneri je vrsta koja se svakako ističe među stanovnicima akvarijuma, malo je ribica koje toliko odskaču od drugih vrsta i akvaristima odmah zapadnu za oko. Jedina je vrsta u svom rodu, spadaju u porodicu Melanotaeniidae – dugine ribe (rainbowfish, eng.). Kod akvarista postoji podela i prema veličini riba, pa manje pripadnike ove porodice nazivamo „patuljaste duge“. Verneri potiče iz tropskog regiona Australije, Indonezije i Papua Nove Gvineje. Prvi primerci otkriveni su upravo na Papui. Vrsta je opisana 1974.godine i veoma brzo je stekla popularnost kod akvarista. Većina riba koje se danas nalaze u prodaji potiču iz velikih azijskih odgajivačnica, divlje ribe se retko sreću. Spori potoci, lagune, slatkovodne močvare i jezerca su prirodno stanište ovih ribica. Voda je uglavnom plitka, bistra i bogata vegetacijom. U ovakvim staništima uslovi su dosta promenjivi i verneri može živeti u vodi sa veoma različitim parametrima. Verneri se značajno razlikuje od drugih akvarijumskih ribica, čak i od najbližih srodnika. Sva peraja, sem grudnih, su kod mužjaka veoma duga i intenzivno obojena. Tako velika peraja služe im prilikom udvaranja ženkama i kod međusobnog odmeravanja snaga, sa raširenim perajima sigurno spadaju u najlepše vrste ribica. Boja će varirati u zavisnosti od porekla riba, kvaliteta odgoja i kondicije samih riba. Telo im je bronzane boje, sa metalik odsajem, na leđima ponekad plavo, a pri repu crvenkasto. Peraja sa izduženim žbicama su tamna, skoro crna, na leđnom peraju javljaju se boje od žute do crvene i takođe postoji metalik odsjaj. Rep je transparentan, sa crveno obojenim krajnjim žbicama. Sam opis ne govori dovoljno o njihovoj lepoti, slobodno se može reći da su verneri rajske ptice među akvarijumskim ribicama. Kod ženki boje nisu tako izražene i one imaju peraja normalne veličine. Često se u ponudi nalaze samo mužjaci. Maksimalna veličina koju dostižu je 5cm, mereno bez peraja. U prirodi se mogu naći u veoma različitim uslovima, u staništima sa temperaturom vode od 22 – 32 °C, pH vrednošću od 5-8, i tvrdoćom od 1-12dH. U akvarijumu se preporučuje blago kisela i meka voda, uslovi kakvi vladaju u većini biljnih akvarijuma su idealni za vernerije. Po prirodi su jatne ribe, za jato od 10 primeraka potreban vam je akvarijum od bar 50 litara, ukoliko ste u mogućnosti naselite i ženke jer su tada mužjaci mnogo aktivniji. Dobro ubiljen akvarijum sa slobodnim prostorom na sredini idealan je za ove ribice. Miroljubive su po prirodi, ali nisu dobar izbor za zajednički akvarijum. Njihova duga peraja mogu biti predmet grickanja inače mirnim vrstama. Većina tetri i barbusa će ih ostaviti bez hrane, jer mala usta vernerija dovode do toga da prilično sporo jedu. Idealne ribe za akvarijum sa njima su Borarasi, Gertrude, Kubotai, zatim patuljaste vrste muljara i Otocinklusi. Ishrana vernerija nije komplikovana, prihvataju većinu suvih hrana, sve dok su zalogaji dovoljno mali. Preporučujemo vam kvalitetne lisnate hrane kao što su Tetra Rubin, Sera San ili Sera GVG mix. Pošto su u prirodi mikropredatori, povremeno im se može ponuditi i živa hrana, Artemija npr. Mrest Iratherina werneri često se dešava u zajedničkom akvarijumu, u prirodi se ove ribice mreste sezonki, a akvarijumskim uslovima praktično cele godine. Lepljivu ikru polažu među sitnolisnim biljem, ona se uspešno razvija i nakon nekoliko dana se legu mladi koji odmah traže hranu. Othraniti mlade vernerije predstavlja pravi izazov, oni su veoma sitni, imaju mala usta i prihvataju samo najsitniju hranu, 3-4 nedelje je potrebno da počnu jesti Artemiju. Pošto ne jure hranu aktivno, ona se mora obezbediti u velikim količinama, tako da ribice stoje u njoj. Veoma su osetljive i na kvalitet vode, redovne zamene i održavanje higijene su obavezni. Gubici su u prvim nedeljama veliki, od velikog broja mlađi se često othrani samo nekoliko vernerija. Polnu zrelost dostižu brzo, sa nekoliko meseci starosti, mogu se mrestiti i pre dostizanja pune veličine. Životni vek im je 3-5 godina. Verneri je vrsta koja će mnogim akvaristima zapasti za oko, ne preporučujemo je početnicima jer dosta loše podnose uslove u svežem akvarijumu. Svi oni koji im mogu obezbediti akvarijum sa stabilnim uslovima moći će da uživaju u neumornom šepurenju predivnih ribica.

Faunus anter je novitet koji nam dolazi sa Tajlanda. Ovaj bliski srodnik malezijskog puža u prirodi se nalazi na ušćima reka gde dolazi do mešanja slatke i slane vode. Salinitet u ovim vodama je 1.002-1.008, tako da se ovi puževi veoma uspešno prilagođavaju životu u akvarijumu. Postepeno se mogu prilagoditi i na život u morskom akvarijumu. Tamna boja je karakteristika ovih puževa, od tamno ljubičaste, smeđe pa sve do crne. Nedavno su otkriveni i faunusi drugačije obojenosti (faunus sp.cappuccino i drugi). Dvadesetak navoja imaju kućice ovih puževa, po obliku su sličniji Sulavezi puževima iz roda Tylomelania. Kod starijih primeraka vrh može biti zatupljen. U prodaju uglavnom stižu primerci veličine 5-6cm, a maksimalna veličina im je 9-10cm. Na Tajlandu se koriste čak i u ljudskoj ishrani. Faunus anter nije zahtevan stanovnik akvarijuma, odgovara mu nešto tvrđa voda, neutralan ph, redovna zamena vode i dovoljna koncentracija kalcijuma. To je bitno za izgradnju školjke i doprinos lepoti ovih puževa. Loši uslovi držanja ostavljaju im tragove na spoljašnjosti. Ni po pitanju ishrane nisu zahtevni, jedu alge, trule listove, ostatke riblje hrane i detrit. Rado prihvataju i različite komercijalne hrane npr. Sera Spirulina ili Tetra Waffer. Debela ljuštura štiti ih od većine riba i ostalih stanovnika akvarijuma. Treba izbegavati kombinacije sa ribama koje se hrane puževima kao što su botia vrste ili puferi. Sam Faunus je miroljubiv i ne predstavlja opasnost po bilo kog stanovnika akvarijuma. Kao i kod ostalih puževa iz ovog dela sveta, postoji mogućnost da izađu iz akvarijuma koji nije pokriven. Za razliku od srodnog „malezijca“ koji rađa žive mlade, Faunus polaže jaja iz kojih se legu larve koje slobodno plivaju i potrebna im je morska voda za razvoj,s lično neritinama, tako da je razmnožavanje u akvarijumu praktično nemoguće. Faunus ater je idealan dodatak svakom akvarijumu, a i ostale vrste iz roda naglo dobijaju na popularnosti. Iako su svi faunus puževi uzeti iz prirode, vrsta nije ugrožena jer žive na velikom geografskom području. U prodaji se ponekad nalazi i kao Lava Snail.

Kao i sve druge kozice, i one iz roda Palmata nam dolaze u nekoliko varijeteta. Odlikuje ih životni vek do 2 godine, idealna temperatura vode između 22 i 25C i ph vrednost oko 7. Uslovi čuvanja su slični kao oni za kozice iz roda Davidii. Treba im ubiljen i stabilan akvarijum sa mnogo mesta za skrivanje. Ishrana im se uglavnom sastoji od algi, ali preporučljivo je povremeno im dodavati i suvu hranu u vidu tableta. Vrlo lako se razmnožavaju, a opstanak mlađi će zavisiti od toga da li u akvarijumu ima predatora ili ne. Ove kozice su miroljubive, i dobro se slažu sa drugim kozicama, svim sitnim ribama i malim algarima. Akvarijum bi trebalo da bude pokriven, jer nije retko da iskaču iz vode.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Eritromikron je vrsta minijaturnih riba koje vode poreklo iz istočnog Mijanmara gde naseljavaju basen jezera Inle, plavne ravnice u okolini samog jezera. Endemska su vrsta i nema ih van Mijanmara. Veoma su slični najbližem srodniku, Mikrorazbori, po obliku tela, veličini i načinu života. Postoje tvrdnje da je moguća i hibridizacija ove dve vrste. Najveća razlika je u boji, dok se mikrorazbore odlikuju velikim brojem tačaka na telu, eritromikron ima vertikalne pruge tamno plave boje, ponekad i crne. Širina i broj pruga značajno variraju u okviru vrste. Svi eritromikroni imaju u korenu repa jednu crnu tačku. Sva peraja sem grudnih mogu biti crvene boje, ali intenzitet boje nije kao kod mikrorazbora. Eritromikron nije riba za akvarijum sa mekom i kiselom vodom, odgovara im tvrdoća od 10-20 dH, pH vrednosti 7-8 i nešto hladnija voda sa temperaturom od 20-25 °C. Rastu maksimalno do 25mm i jatne su ribe po prirodi, dosta plahovite i sklone sakrivanju ako akvarijum nije dobro ubiljen, namešten sa dosta dekoracije koja će praviti senke u kojima će eritromikroni tražiti zaklon. Društvo krupnih riba im ne odgovara, čak i miroljubive vrste mogu ih plašiti i oduzimati hranu. U adekvatno nameštenom akvarijumu će se eritromikroni ubrzo opustiti i često se može videti kako se mužjaci šepure pred ženkama. Sve male vrste mogu se kombinovati sa eritromikronima, male tetre, druga sitna šaranska riba, pa čak i živorotke. Veoma brzo će prihvatiti različitu suvu hranu, njima je potrebna mala količina hrane i bitno je da ona bude kvalitetna. Hrane kao što su Tetra Pro Colour ili Sera San ističu im boje i čuvaju vitalnost. Mrest eritromikrona sličan je mrestu ostalih šaranskih vrsta, obavlja se u sitnolisnom bilju i nema roditeljske brige o ikri ili mladima. Ikra i mlade ribice su sitnije nego kod mikrorazbora, duže vremena ih treba hraniti infuzorijom. Do mresta često dolazi i u zajedničkom akvarijumu i jedan broj mlađi može preživeti kada je količina bilja u akvarijumu velika. Već nekoliko godina eritromikroni se uspešno mreste i kod nas, ribice su kojima je dovoljan i mali akvarijum, naša su preporuka svima koje interesuju mikro ribe, naročito onima kojima nije dostupna meka voda.