Moliji su ribe koje nam dolaze iz Meksika. U većini slučajeva su mirne, veoma retko su blago agresivne. Zahvaljujući svojoj lakoći držanja, širokom varijetetu boja i lakom razmožavanju, moliji su jedne od najpopularnijih riba na svetu. Mužjaci rastu do 8, a ženke do 12cm. Divlji primerci su srebrnkaste boje i nisu previše atraktivni. Vremenom, selektivnim razmožavanjem je izvedeno mnogo varijeteta (crna, bela, žuta, lira). Nisu zahtevne i rado prihvataju sve vrste hrane. Mogu živeti u širokom spektru temperature vode, od 22 pa sve do 28 C. Vrlo su aktivne i samo ponekad mogu biti agresivne, mada su to retki slučajevi. Lako se razmnožavaju, i u zajedničkom akvarijumu, tako da je poželjno da on bude ubiljen kako bi mlađ imala gde da se skriva, mada je najbolja varijanta svakako da se mlađ odvoji dok ne poraste. Moliji se mogu držati sa svim drugim živorotkama, tetrama, pa i agresivnijim vrstama poput barbusa.

Skalar je definitivno jedna od najomiljenijih ribljih vrsta u slatkovodnoj akvaristici. Velika većina akvarista je bar u nekom trenutku imala skalare u svom akvarijumu. Dosta su rasprostranjeni u Južnoj Americi, nalazimo ih u Brazilu, Kolumbiji ,Gvajani, Surinamu, Francuskoj Gvajani i Peruu. Skalari žive u slivu Amazona i slivovima drugih reka. Divlje ribe se retko nalaze u prodaji, većina skalara koji se sreću u prodavnicama potiču od domaćih odgajivača. Skalari žive u vodama bogatim vegetacijom, karakterističan oblik tela omogućava im da se provleče kroz biljke. Telo skalara izuzetno je visoko i bočno spljošteno. Samo telo je ovalnog oblika, veliko leđno i analno peraje daje im oblik trougla, a grudna peraja su končasta i duga. Dostižu dužinu od 15cm i visinu tela od čak 20-25cm, ovako krupnim ribama treba veći i obavezno visok akvarijum. Mlade skalare kratko vreme možete čuvati u manjem akvarijumu, jer ribice veoma brzo prerastu akvarijum i za odrasle ribe treba predvideti bar 40l vode po primerku, sa minimalnom zapreminom akvarijuma od 200l i visinom od 50cm. Koliko su lepe i greciozne ribe u pitanju mogu vam posvedočiti svi oni koji su skalare držali u akvarijumima od nekoliko stotina litara. Naša je preporuka da skalare ne ubacujete u akvarijume koji su manji od Rio 180 modela, dok je Lido 200 zbog svoje visine mnogo bolji izbor. Skalar „divljak“, kako se često naziva prirodna boja ovih ribica odlikuje se sa 4 crne vertikalne pruge na srebrno-belom telu. Tokom godina pojavili su se mnogobrojni odgajeni oblici skalara: mramorni (sa nepravilnim rasporedom crne i bele boje), beli skalar (pruge su odsutne, ribe su bele boje), zlatni skalar (žuta ili narandžasta boja se pojavljuje na telu ovih riba), trikolor ili koi skalar (različite kombinacije bele, crne i žute boje), red devil (trikolor sa veoma izraženom narandžastom, praktično crvenom bojom), bikolor (dvobojni skalari kod kojih je zadnja polovina tela crna, platinumi (snežno bele ribe, bez ikakvih drugih boja), plavi skalari (relativno nova mutacija svetlo plava boja je zastupljena u različitom stepenu). Postoje i čokoladni skalari, dimljeni skalari, florida, albino i mnogi drugi oblici. Pored različitih boja dobijeni su i šlajer oblici, a u poslednje vreme razvijaju se skalari sa širokim leđnim i analnim perajima. Ovo je najosnovnija podela boja i često se skalari mogu naći i pod drugim nazivima ili kombinacijom naziva. Skalari nisu zahtevni po pitanju parametara vode, naročito primerci koji su već generacijama akvarijumske ribe. Idealni uslovi su im: temperatura od 24 do 30°C, pH vrednost od 6.0 do 7.4 i umereno tvrda voda do 15 kH. Uređenje akvarijuma nije presudno, dobro je posaditi nekoliko Ehinodorusa (amazonki), iz,eđu čijih listova će se skalari provlačiti i na čiju će površinu polagati ikru. U pitanju su miroljubive ribe koje su prilično krupne i o tome treba voditi računa kada se biraju ribice za akvarijum sa skalarima, sve suviše sitne ribe mogu biti pojedene. Kao dobar izbor pokazala se većina vrsta tetri. Treba izbegavati sve veoma brze plivače koji mogu uneti nemir među jato skalara, a naročito treba izbegavati vrste koje su sklone grickanju peraja kao što je Tetrazona. Ovu vrstu kao da nerviraju velika peraja skalara i konstantno će kidisati na njih. Iako spadaju u ciklide, mnogo su nežniji od drugih ciklida slične veličine, pa ih treba kombinovati samo sa manjim vrstama kao što su Ramirezi ili Kakatuidesi. Različite vrste račića predstavljaju hranu skalarima i ne treba ih ubacivati u akvarijum. Energetske hrane kao što su Tetra Discus, era Discus ili Tetra Pro energy su dobar izbor za skalare. Kod jače pigmentisanih varijeteta mogu se dodati i hrane koje pojačavaju boju, Sera san, Rubin ili Procolour, kako bi istakli žuti i crveni pigment. Pol skalara je veoma teško odrediti do pred sam mrest, ponekad će mužjak imati izraženo čelo, slično kao kod drugih vrsta ciklida. Ovaj metod je prilično nepouzdan i pol se sa sigurnošću može odrediti samo po obliku genitalne papile koja je kod ženke zaobljena. a kod mužjaka šiljata. Slično diskusima, skalari će se upariti za ceo život. Za uspešan mrest će vam, pored kvalitetnih matičnih riba, biti potrebna mekša i toplija voda. Najbolje je mrestiti ih u odvojenom akvarijumu jer su veoma predani čuvanju ikre, a kasnije i mladih. Svi stanovnici akvarijuma mogu biti ugroženi kada skalarima u vreme mresta naglo skoči agresivnost . Najkvalitetniji parovi dobijaju se kada se mladim ribama prepusti da same naprave odabir, prisilno uparivanje kako bi se dobila željena boja često ne daje rezultat. Pre samog mresta ribe će braniti deo akvarijuma sa odabranom površinom za mrest, koju će očistiti pre samog polaganja ikre. Ženka će ikru polagati u nizovima na list amazonke ili drugu sličnu površinu, čak i na staklo akvarijuma, a zatim će je mužjak oploditi. Broj ikri je veliki, nekoliko stotina, ponekad i hiljadu. Oba roditelja brinu se o ikri, mužjak će uglavnom više braniti teritoriju ,a ženka više čistiti ikru i uklanjati neoplođene. Mladi se legu nakon 36-48h i u početku bespomoćno vise slepljeni u grozdove. Svu mlađ koja se odvoji od ostalih roditelji će ustima vraćati na gomilu, a ako procene da postoji pogodnije mesto za mlađ, mogu kompletno leglo preneti na drugo mesto. Nakon nekoliko dana mladi će proplivati i krenuti u potragu za hranom. Svi koji se suviše udalje od roditelja brzo će biti vraćeni u gnezdo. Kao prvu hranu trba im ponuditi Artemiju. Mladi u početku ne liče na roditelje, karakterističan oblik i boju dobijaju nakon prvog meseca života. Značajan deo skalara izgubio je instinkt i može pojesti ikru ili mlađ. Često se dešava da mladim parovima treba nekoliko mrestova pre prvog uspešnog. Ikra skalara može se razviti i bez roditelja, ovaj metod ne preporučujemo hobistima, jer na taj način samo povečavamo broj skalara koji nemaju nagon za čuvanjem ikre. Prizor para koji čuva potomstvo, drži svoje jato na okupu, usitnjava hranu i zatim je ispljune u jato malih riba stvarno je veličenstven, tada stvarno možemo reći da imamo deo prirode u svom domu. Mladi skalari su osetljivi na nagle promene u parametrima vode, preporučujemo vam da menjate manji deo (10-15%) vode svakodnevno kako ne bi došlo do porasta koncentracije nitrata. Kada je nitrat visok dolazi do pojave „ošišanih“ skalara. Ove ribe imaju normalno telo, a mala peraja i ovaj nedostatak se dosta teško ispravlja. U Akvarijum artu u svakom trenutku možete naći više varijeteta skalara. Naša su preporuka za sve akvariste koji vole krupnije ribice i mogu im pružiti adekvatne uslove u većim akvarijumima. Skalari mogu živeti i preko 10 godina.

Kardinal je vrsta koja je veoma zahvalna za držanje u akvarijumu, nezahtevan je i dobro podnosi greške koje se često dešavaju kod početnika. Vrstu je otkrio izviđač po imenu Tan, u malim potocima na planini Baiyun (White Cloud Mauntain), u kineskoj Guangdong provinciji. Latinski naziv je Tanichthys albonubes što u bukvalnom prevodu znači Tanova riba sa belog oblaka. Engleski naziv je White Cloud Mountain Minnow. Ove, akvaristima lako dostupne ribice su u prirodi ugrožene i na mestu gde su otkrivene više ih nema. Jedno vreme se smatralo da su izumrle, ali kasnije je pronađeno nekoliko malih populacija u blizini originalnog lokaliteta. Hvatanje divljih riba je zabranjeno i vrsta je zaštićena, i pokušava se ponovno naseljavanje kardinala na Baiyun planinu. Svi kardinali koji se nalaze u prodaji su odgajeni u akvarijumskim uslovima. Ovakve ribe su prilagodljivije na različite uslove, a postoji i više odgajivačkih formi ove vrste. Potoci u kojima žive kardinali su plitki i bogati vegetacijom, voda kojom se napajaju potiče sa planine i dosta je hladna u odnosu na klimu kineske provincije Guangdong. U prirodi kardinal živi u vodi temperature 14 – 22 °C, dok su akvarijumski kardinali selektovani ka višem temperaturnom opsegu pa im odgovara temperatura od 26°C, a na kraće vreme podnose i topliju vodu. Niže temperature im više odgovaraju, tada su ribice su vitalnije, otpornije i lepše obojene. Na tvrdoću vode i kiselost su veoma prilagodljive i odgovara im pH od 6.0-8.0 i tvrdoća od 5-20 dH. Kardinal raste do 4cm i jatna je riba po prirodi. Za malo jato 10-12 primeraka dovoljan vam je akvarijum od 50-ak litara. U zajedničkom akvarijumu sa kardinalima možete kombinovati različite vrste barbusa, zebrice, garra algare i druge vrste kojima više odgovara nešto hladnija voda. Zlatne ribice nisu dobar izbor, iako se često nude akvaristima. Uređenje akvarijuma nije od presudnog značaja, kardinal će se najbolje osećati u akvarijumu sa dosta biljaka, tamnim dnom i dobrim protokom vode. Dobro se uklapaju i sa potočnim ribama koje vole jak protok vode i nisku temperaturu. Kada se dobro osećaju kardinali imaju intenzivne boje, telo im je srebrno zelenkasto, a celom dužinom tela imaju jednu horizontalnu svetlu liniju, leđno i repno peraje je izrazito crveno, a vrhovi leđnog i analnog peraja su bele boje. Mladi kardinali podsećaju na mlade neonke. U vreme dok su neonke bile mnogo skuplje nego danas, kardinal je bio mnogo zastupljeniji i nazivao se „neonkom malog akvariste“. Boja je kod mužjaka izraženija nego kod ženki, peraja su im veća i često se mogu videti kako „trepere“ jedan naspram drugog, odmeravajući snage. Polno zrele ženke su krupnije i pune ikre. Odgajivači su razvili i oblike kojih u prirodi nema, šlajer kardinale i zlatni, ksantorični, varijetet. Mikropredatori u prirodi, kardinali u akvarijumu prihvataju sve vrste suve hrane,preporučujemo vam lisnatu hranu zbog male veličine riba. Mrest kardinala veoma je jednostavan, mlade ribice mogu izvesti čak i neiskusni akvaristi. U prirodi se kardinali mreste kontinuirano, svakih nekoliko dana polažući deo ikre,slično Mikrorazborama. Često se desi da jedan deo mladih ribica preživi i u zajedničkom akvarijumu. Ukoliko želite da imate kontrolisan mrest, matične ribe treba odvojiti i kondicionirati nekoliko dana, a zatim ih mrestiti kao npr.Zebrice. Sam mrest se odvija u sitnolisnom bilju. Obično narednog jutra nakon što se polovi spoje, roditeljska briga ne postoji i potredno je ikru zaštititi od proždrljivih roditelja upotrebom mrežice ili klikera. Mlađ se razvija nakon 48-60 h i u početku vise na zidovima akvarijuma i bilju. Kad apsorbuju žumance počinju da traže hranu, u početku infuzoriju a zatim i artemiju. Kardinali su veoma interesantne akvarijumske ribice, u poslednje vreme su neopravdano zapostavljeni, iz akvarijuma ih istiskuju nove, egzotične vrste koje često i ne podnose akvarijumske uslove tako dobro kao kardinal. Kardinal je jeftina riba koja svojom lepotom ne zaostaje za popularnijim vrstama, uspešno ga mogu gajiti i oni akvaristi koji na održavanje akvarijuma ne mogu odvojiti mnogo vremena.

Trilineatus je riba koja se verovatno najčešće prodaje pod pogrešnim nazivom, često se naziva Corydoras julii koji na trilineatusa liči samo površno. Na zadnjoj polovini tela postoje 3 crne horizontalne pruge po kojima je trilineatus i dobio ime, na preostalom delu tela crne tačke stapaju se u šare slične leopardovim, a na leđnom peraju postoji velika crna tačka. Kod C. julii ne postoje 3 već samo jedna linija, a tačke su sitnije i nikada se ne stapaju. Ova ribica je veoma retka i mrest u akvarijumu nije zabeležen tako da su verovatno svi đuliji u akvašopovima u stvari trilineatusi. U prirodi su dosta rasprostranjeni i nalazimo ih u amazonskom basenu Brazila, Kolumbije i Perua, kao i priobalnim rekama Surinama. Trilineatus raste do 5,5cm i pogodan je i za manje akvarijume, grupa od 5-6 primeraka može se naseliti u akvarijum zapremine 40 litara. Odgovara im društvo mirnih ribica, a krupne i agresivne vrste treba izbegavati. Akvarijum treba namestiti sa sitnijim peskom, krupan i oštar pesak oštećuje im brkove i ometa hranjenje. Sunken root i drugi panjevi doprinose prirodnom ambijentu i pružaju zaklon trilineatusima. Mogu živeti i u biljnom akvarijumu. Odgovara im temperatura od 22 to 26°C, tvrdoća do 15 dH i pH vrednost od 6 do 8. Svi koridorasi su ribe dna i hranu pronalaze pretražujući podlogu, često se smatraju čistačima jer će ukloniti svu nepojedenu hranu iz akvarijuma. Koridorasi ne stružu alge i ne hrane se izmetom drugih riba. Kada je u akvarijumu mnogo brzih i proždrljivih riba često ostanu gladni i potrebno ih je ciljano hraniti, koristiti hranu koja brzo tone kao što je Sera Discus granulat, Tetra Min granulat ili tabletirane hrane poput Tetra waffer mix. Sa posebnim apetitom će jesti živu i smrznutu hranu, naročito crve i larve kojima se hrane u prirodi. Kod upotrebe žive hrane posebnu pažnju treba obratiti na poreklo jer je ona čest uzrok različitih bolesti. Ove ribice su aktivne noću, hraniti se mogu i kad se ugase svetla na akvarijumu, tako sprečavamo da se ostale ribe prejedu a koridorasi ostanu gladni. Mužjaci trilineatusa su manji i vitkiji od ženki koje kada su polno zrele budu vidno nabrekle od ikre. Zamena vode mekšom i malo hladnijom često inicira mrest. Mrest se odvija isto kao i kod drugih muljara, često traje više dana pri čemu se polaže manji broj ikri nego kod drugih vrsta. Broj neoplođenih ikri je veći nego kod Paleatusa, a ikra osetljivija tako da se razmnožavanje trilineatusa preporučuje iskusnijim akvaristima. Za uspešan mrest bitna je upotreba meke i kisele vode, kvalitetna ishrana i održavanje higijene akvarijuma.

Rodostomus je jedna od najomiljenijih vrsta malih haracina, miroljubiva jatna vrsta koja krasi mnoge akvarijume. Pod imenom rodostomus često se prodaju 3 veoma slične vrste: Hemigrammus rhodostomus, Hemigrammus bleheri i Petitella georgiae. Razlike među vrstama su minimalne, kako u izgledu tako i u načinu života, odnosno uslovima koji im odgovaraju. Ukoliko se crvena boja na glavi ovih riba širi iza škržnih poklopaca, u pitnju je H.bleheri, po zastupljenosti crne boje na perajima takođe je moguće odrediti pripadnost vrsti. Kod mladih riba je prilično teško pouzdano odrediti vrstu, naročito kod primeraka koji su neobojeni. Sve tri vrste odlikuju se crvenom bojom glave, srebrno belim telom i crnim prugama na repnom peraju. Telo im je oblika torpeda i dostižu dužinu od 5cm. Na našem tržištu, najčešće vrste su H. bleheri i H. rhodostomus – pravi rodostomus, u stranoj literaturi „rummy nose tetra“. Rodostomus potiče iz sliva reke Orinoko, i donjeg sliva Amazona. Žive u tamnim vodama – rečicama i njihovim pritokama. Tamna boja vode potiče od tanina koji nastaju raspadanjem organske materije, istovremeno snižavajući pH vrednost. U ovakvim vodama ima malo biljaka. Idealni uslovi za rodostomuse su: temperatura 24-27°C, pH vrednost 5.5-7.0 i tvrdoća od 2-12 dH. Ribe koje su više generacija gajene u akvarijumu prilagodljivije su na tvrđu i alkalniju, a meka i kisela voda im je potrebna samo u vreme mresta. Filtracija mora biti dobra, jer inače nezahtevne ribe, rodostomusi su prilično osetljivi na trovanje amonijakom i nitritima. Rodostomusi su jatne ribe, treba ih naseljavati u većem broju, bar 8-10 primeraka u akvarijumu. Za ovako malo jato dovoljan vam je akvarijum od 50-ak litara, u većem akvarijumu sa brojnijim jatom njihova jatna priroda će doći do izražaja. Prizor velikog jata rodostomusa koji plivaju u jednom pravcu ostavlja bez daha. Uređenje akvarijuma za rodostomuse nije od presudnog značaja, možete ih čuvati u akvarijumu koji je namešten kao južnoamerički biotop, sa mekom i kiselom vodom filtriranom preko treseta koji omekšava i boji vodu. Patuljasti ciklidi i druge vrste kojima odgovaraju ovi uslovi mogu se naseliti u takav akvarijum. Rodostomusi se odlično uklapaju i u biljni ili klasičan zajednički akvarijum, sve dok postoji dovoljno prostora za plivanje, a druge vrste nisu krupne i agresivne. Kraljevske neonke i tazbore su vrste koje se često kombinuju, i daju jako lep kontrast boje u odnosu na rodostomuse. Izuzetno su miroljubivi i treba izbegavati krupne i agresivne ribe, jer u takvim postavkama rodostomusi teško mogu izboriti za hranu i životni prostor. Par krupnijih, ali miroljubivih riba, kao što je Biserna guramija mogu biti interesantan dodatak akvarijumu. Pružaju kontrast po veličini, a jato rodostomusa će se po navici sklanjati od krupnije ribe i ostajati kompaktno. Svaštojedi su i lako se navikavaju na suvu hranu. Raznovrsna i kvalitetna ishrana je bitna za ispoljavanje boje. Lisnate hrane treba usitniti jer imaju sitna usta. Sera san, Procolour, Tetra Rubin i druge hrane su dobar izbor za ishranu rodostomusa. Polne razlike nisu izražene, nema razlike u boji i veličini tela, tek kada su ribe polno zrele kod ženki se može primetiti stomak ispunjen ikrom. Za uspešan mrest i razvoj ikre potrebni su uslovi koji su slični onima koje rodostomusi imaju u prirodi. U mekoj (1-5dH) i kiseloj (5.5-6.5pH) vodi, uz podizanje temperature rodostomusi će se mrestiti. Sam mrest i razvoj ikre veoma je sličan mrestu drugih tetri. Ikra je fotosenzitivna kao kod Kraljevske neonke, a i ostale faze razvoja su slične. Sitna mlađ se u početku hrani infuzorijom, a zatim i artemijom. Jato rodostomusa može biti jako lep dodatak mnogim akvarijumima, jrt svojim neprekidnim plivanjem u kompaktnoj grupi čine da akvarijum izgleda veći nego što stvarno jeste. Kada im se pruži i minimum uslova rodostomusi će živeti 5-6 godina.

Kao i sve druge kozice, i one iz roda Palmata nam dolaze u nekoliko varijeteta. Odlikuje ih životni vek do 2 godine, idealna temperatura vode između 22 i 25C i ph vrednost oko 7. Uslovi čuvanja su slični kao oni za kozice iz roda Davidii. Treba im ubiljen i stabilan akvarijum sa mnogo mesta za skrivanje. Ishrana im se uglavnom sastoji od algi, ali preporučljivo je povremeno im dodavati i suvu hranu u vidu tableta. Vrlo lako se razmnožavaju, a opstanak mlađi će zavisiti od toga da li u akvarijumu ima predatora ili ne. Ove kozice su miroljubive, i dobro se slažu sa drugim kozicama, svim sitnim ribama i malim algarima. Akvarijum bi trebalo da bude pokriven, jer nije retko da iskaču iz vode.

Jedan od najčešćih i najpopularnijih puževa u akvaristici. Ime su dobile po svom specifično obojenom oklopu. Narastu do 2cm, ne više, tako da su pogodni i za manje akvarijume. Opasnost od preteranog razmnožavanja ne postoji, jer im za to treba poluslana voda. Postoje podaci da je razmnožavanje uspelo i u slatkoj vodi, ali oni nisu potvrđeni. Glavna odlika Nerita je to što se hrane svim vrstama algi, i na taj način akvarijum održavaju čistim. Druga odlika je, naravno, njihov izgled. Pored algi, rado prihvataju tablete spiruline, kai i bareno povrće. Kao i kod svih drugih nerita, sklone su ispadanju iz akvarijuma, pogotovo ako im parametri vode ne odgovaraju, pa se preporučuje da akvarijum u kom se drže ima poklopac. Spadaju i miroljubive vrste i neće smetati nijednom stanovniku akvarijuma, dok se same mogu naći na meti botija i helena, tako da ih sa njima ne bi trebalo držati. Idealna temperatura vode je od 22 do 26C.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Frenatus je još jedna vrsta koja svoju popularnost duguje izuzetno lepom izgledu i neobaveštenosti akvarista. Kao i druge vrste iz roda Epalzeorhynchos, Bikolor i Lisica (Kalopterus), odrasli frenatusi ponekad postaju agresivni i teritorijalni. Ova agresivnost je kod frenatusa nešto manje izražena i oni su pogodniji za zajednički akvarijum od bikolora. Još uvek je potrebno obratiti pažnju na izbor ostalih riba. Dugo godina je naziv roda bio Labeo, tek pre nekoliko godina je promenjen u Epalzeorhynchos. Poreklom je iz Tajlanda, Laosa i Kamdodže, naseljava bistre vodotokove sa peskovitim dnom i krupnim kamenjem na dnu, sa ovog kamenja frenatus skida alge i mikroorganizme kojima se hrani. Ovi vodotokovi se razlivaju i plave ravnice što je veoma bitno za životni ciklus frenatusa. Vrsta nije ugrožena poput Bikolora, ali se i njihova staništa smanjuju i brojnost im opada. Osnovna razlika u odnosu na bikolora je prisustvo crvene boje na svim perajima. Boja tela je tamna, crna ili plava, a intenzitet boje zavisi od uslova u kojima se čuvaju. Jače su obojeni kada je kvalitet vode zadovoljavajući. Mužjaci su obojeniji od ženki koje su krupnije u telu kada su polno zrele. Veoma je lep i albino varijetet koji nema pigmenta na telu. Frenatus raste do 15 cm i živi do 6 godina. Idealna temperatura je u rasponu 20 – 26 °C, pH vrednost od 6.0-8.0, i tvrdoća od 2-12 dH. Bitno je da akvarijum ima što manje organske prljavštine i azotnih jedinjenja jer frenatus potiče iz izuzetno čistih voda. Samo uređenje akvarijuma nije presudno, oblo kamenje i prisustvo potopljenog drveta doprinosi prirodnom ambijentu. Dobar protok i kvalitetna filtracija bitni su za frenatuse, jer su osetljivi na nizak nivo rastvorenog kiseonika i povećano prisustvo azotnih jedinjenja. U prirodi frenatusi žive u grupama i nisu agresivni prema svojoj vrsti, ali se u akvarijumu ponašaju drugačije i najjača jedinka često eliminiše sve ostale. Dosta su agresivni i prema drugim vrstama sličnog oblika tela, kao što su Sijamci ili Gare, nasrtajima će možda biti izloženi i Koridorasi i patuljasti ciklidi. U odnosu na bikolore frenatus je manje agresivna vrsta, bolje se prilagođava životu u zajedničkom akvarijumu, ali još uvek treba biti oprezan kod izbora riba za akvarijum sa frenatusom. Izuzetno dobro se slažu sa različitim botijama, između frenatusa i Makrakanti nema netrpeljivosti. Nisu preterano efikasni algari, i ishranu im treba dopuniti svežim povrćem, Spirulinom i sličnim tabletiranim hranama. Izuzetno dobro skaču i akvarijum treba biti pokriven.

Limun tetra je još jedna u nizu popularnih vrsta akvarijumskih ribica koje pripadaju rodu Hyphessobrycon. Kao i druge vrste tetri ove male jatne ribice su idealni stanovnici akvarijuma. Manje pritoke reka Rio Tapajos i Rio Xingu su stanište limun tetri u prirodi. Žive u manjim pritokama, lagunama i potopljenim šumama, dok ih u glavnom toku reke nema. Tačan lokalitet sa koga potiču predmet je rasprave među ihtiolozima. Limun tetra se dugo i uspešno gaji, kako u svetu, tako i kod nas. Ono što ih razdvaja od drugih vrsta tetri je prelepa žuta boja po kojoj su i dobile ime. Boja im nije solidno žuta, već providna i njen intenzitet značajno zavisi od soja limun tetre i uslova u kojima se gaji. Kod pojedinih sojeva boja može dobiti zelenkastu nijansu. Leđno i analno peraje je obojeno, dok su ostala peraja providna. Crna boja dominira na leđnom peraju, njegov vrh je žut, a na sredini se nalazi tačka bele boje. Analno peraje je bele boje, njegov prednji deo je intenzivno žuto obojen, a peraje je celom dužinom obrubljeno crnom linijom. Kod ženki je ovaj rub veoma tanak, dok je kod mužjaka mnogo širi. Sve boje su kod mužjaka intenzivnije, oni rastu nešto manji od ženki i budu vitkiji u telu. Maksimalna veličina koju dostižu je 5cm. Uređenje akvarijuma nije od presudnog značaja, limun tetra se dobro prilagođava različitim tipovima akvarijuma. Njihova jatna priroda i lepota najviše se ističu u biotop akvarijumu, uređenom sa dosta panjeva, prigušenim svetlom i lišćem na dnu akvarijuma koje boji vodu. Drugi tip akvarijuma u kom će limun tetra izgledati veoma efektno je klasičan biljni akvarijum. Preporučujemo vam da ih naselite u jatu od 8-10 primeraka, u akvarijumu veličine bar 60 litara. U ovakvoj postavci će mužjaci podeliti teritoriju i možete ih posmatrati kako odmeravaju snage, šireći peraja kako bi izgledali veći. Povremeno se obrušavaju jedan ka drugom kao da se sudaraju. Sve ovo prolazi bez ikakvih povreda, čitava predstava služi da se uspostavi dominacija i dominantan mužjak će uglavnom biti riba najintenzivnijih boja. Sa limun tetrama mogu se kombinovati različite ribe, kako krupnije, tako i sitnije. Bitno je jedino da odaberete vrste kojima odgovaraju isti uslovi. Krupne i agresivne vrste treba izbegavati. Druge vrste tetri, mirnije šaranske ribe, patuljasti ciklidi, labirintovke, živorotke, muljari, algari i sl. uspešno se kombinuju sa limun tetrama. Idealni uslovi koji im odgovaraju su: temperatura 20 – 28 °C, pH vrednost 5.0-7.5 i tvrdoća do 12 dH. Gajene ribe su znatno tolerantnije na različite uslove, limun tetre gajene u Srbiji bolje podnose tvrđu i alkalniju vodu od divljih srodnika. Svaštojedi su i u prirodi se hrane larvama insekata, algama i plodovima koji padaju u vodu. U akvarijumu prihvataju sve vrste hrane, preporučujemo vam kvalitetne lisnate hrane kao što su Tetra Rubin, Sera San ili Sera GVG mix. Deo ishrane bi trebao biti biljnog porekla (Sera Flora, Tetra ProAlgae, Spirulina). Kada udeo biljne hrane nije dovoljan limun tetra može grickati bilje, uglavnom listove koji su počeli da propadaju. Kada je bilje zdravo njihov apetit nije dovoljan da nanese štetu biljnom akvarijumu. U prirodi se limun tetre mreste u veoma velikim jatima, tokom mresta jedu ikru i ukoliko želite uspešan mrest ikru treba zaštititi od proždrljivih roditelja. Dok je u prirodi ovaj instinkt koristan jer jedući ikru drugih riba, rodiitelji povećavaju šanse za preživljavanje sopstvenog potomstva, u akvarijumu nam samo pravi probleme. Upotrebom mrežica ili klikera ikra se sklanja van domašaja matičnih riba. Matične tetre treba pripremiti i hraniti kvalitetnijom hranom u danima pred mrest. Kako bi izbegli spontane mrestove u zajedničkom akvarijumu matice se mogu razdvojiti po polovima, u zasebne akvarijume. U mresni akvarijum se dodaje žbun sitnolisnog bilja u kome će se mrest odvijati, a ispod njega mrežica ili klikeri. Voda u mresnom akvarijumu treba biti sveža, mekša i kiselija, nekoliko stepeni toplija od vode u zajedničkom akvarijumu. Matice se ubace u tako namešten akvarijum veče pre planiranog mresta, izlazak sunca stimuliše ribe na mrest. Mogu se mrestiti u jatu ili u parovima, ženka polaže do 300 ikri. Mlade ribe se razvijaju slično mlađi ostalih tetri, u početku ne liče na odrasle. Romboidni oblik tela dobijaju u starosti oko 2 meseca, a boja odraslih se pojavljuje nakon 3 meseca i postaje intenzivnija sve do postizanja polne zrelosti kada ribe imaju 8-9 meseci. U akvarijumu limun tetra može dostići starost od čak 6-8 godina.

Gertrude spadaju u patuljaste duge. Veoma brzo postale su omiljene među akvaristima jer pored prelepih boja poseduju izuzetan temperament, neprestano su aktivne, a veoma miroljubive ribice. Prve gertrude otkrivene su na Aru ostrvima u Indoneziji, a kasnije su izolovane populacije otkrivene na mnogim mestima u severnoj Australiji, Papua Novoj Gvineji i Indoneziji. Postoji značajna varijabilnost u boji, veličini riba i veličini peraja, pa se često pored imena ribe navodi i lokalitet sa kog potiče. Većina gertruda u ponudi su gajene ribe, divlji primerci su retkost. U prirodi se gertrude nalaze u malim plitkim potocima, izolovanim lagunama, jezercima i močvarama. Jata gertruda uglavnom se zadržavaju u blizini bujne vegetacije, među potopljenim panjevima ili naslagama lišća na dnu. Uslovi u kojima se mogu sresti veoma su različiti, temperatura se kreće u rasponu 12 – 34 °C, pH vrednost od 3.7-9.4, ukupna tvdoća od 0-20 stepeni, a karbonatna od 0-15KH. Ovako ekstremne vrednosti karakteristične su samo za neke populacije gertruda i više govore o njihovoj prilagodljivosti, nego o uslovima koji će im odgovarati u akvarijumu. Akvarijumskim sojevima najviše odgovara temperatura između 21 – 28 °C, pH vrednost 4.5-7.5, i tvrdoća 5-12 dH. Sa maksimalnom dužinom od 4cm i vretenastim oblikom tela gertrude spadaju u male vrste ribica, mnoge vrste tetri i barbusa slične dužine tela mnogo su krupnije od njih. Boja gertruda značajno varira, može biti zlatno-žuta, srebrnkasta ili svetlo plava. Prisustvo crmog ruba na svakoj pojedinačnoj krljušti čini svojevrstan mozaik na telu. Mnoštvo sitnih tačaka se nalazi na perajima, svim sem na trbušnim i grudnim. Trbušna peraja su oivičena žutom ili narandžastom bojom i ribe ih drže iznad tela. Prve žbice leđnog peraja znatno su izdužene. Neparna peraja kod mužjaka su veća nego kod ženki, a boje su intenzivnije. Iako je veličina tela slična kod oba pola, zbog velikih peraja će mužjaci delovati mnogo krupnije. Selekcijom su dobijene ribe sa još raskošnijim perajima, koja ponekad mogu prelaziti dužinu tela. Da biste dugo uživali u ovim predivnim ribicama, potrebno im je akvarijum adekvatno opremiti. Sam akvarijum ne mora biti veliki, 50 litara je dovoljno za malo jato od 10-ak gertruda. Odgovara im biljni akvarijum, ili postavke sa dosta panjeva, lišćem na dnu i senkom koju pravi površinsko bilje. U postavku treba uključiti i mahovinu ili drugo sitnolisno bilje na koje će polagati ikru. Bitnije od postavke je pravilno odabrati ostale stanovnike akvarijuma. Mnoge vrste koje inače preporučujemo su suviše krupne, i lako ostavljaju gertrude bez hrane i postepeno ih istisnu iz akvarijuma. Različite vrste Borarasa, Verneri, patuljaste vrste muljara, Otocinklusi, Caridina i Neocaridina kozice su odličan izbor za akvarijum sa gertrudama. U ovakvoj postavci će mužjaci neprestano odmeravati snage, trepereći jedan naspram drugog, slično kao kod Furkata ili Vernerija. Ovi „sukobi“ ne ostavljaju posledice, slično ponašanje imaju i kada pokušavaju da prizovu ženke, neposredno pred mrest u sitnolisnom bilju. U prirodi se mreste sezonski, a u akvarijumu bez obzira na godišnje doba i u jatu gertruda možete očekivati nekoliko ikri svakodnevno. Ikra je prilično krupna za ovako male ribe, njen razvoj traje 10-ak dana i mlade gertrude se legu potpuno razvijene, istog dana počinju da se hrane. U prvih par dana im je potreban plankton, a onda brzo prelaze na Artemiju i drugu hranu. Roditelji će rado pojesti svaku ikru koju pronađu, a prema malim ribicama nisu toliko agresivni. U dobro nameštenom akvarijumu će redovno preživeti jedan deo podmlatka. Mlade gertrude rastu brzo i rano dostižu polnu zrelost. Kod ishrane treba obratiti pažnju na malu veličinu njihovih usta i prilagoditi im zalogaje, usitniti kvalitetne lisnate hrane kao što su Tetra Rubin, Sera San, Sera Flora, Tetra ProAlgae, uz povremen dodatak žive artemije. Gertrude veoma lako privuku pažnju akvarista i oni se odluče za njihovu kupovinu. Samo jedan deo ovih ribica, nažalost, završi u adekvatno nameštenom akvarijumu i zbog toga žive veoma kratko. Namestiti akvarijum sa gertrudma nije komplikovano, i ako im se obezbedi minimum uslova, one će svojim neprestanim igrama nagrađivati akvariste, mrestiti se redovno i uvećavati jato. Redovan mrest je veoma bitan jer će ove male, veoma temperamentne, poput kolibrija, ribice usled stalnog mrešćenja brzo iscrpeti svoju životnu energiju. Životni vek gertruda je do 2 godine.

Jedne od najpopularnijih vrsta kozica u svetu koje ne samo da su lepe, nego su i odlični čistači akvarijuma. Dolaze nam sa Tajvana. Veoma su aktivne i brzo se razmnožavaju. U istu porodicu spadaju: sakure, red cherry, rili, žute, plave, itd, tako da im odgovaraju isti uslovi. Iako se mogu držati i u malim akvarijumima (već od 10l), mnogi ljudi ih koriste i u velikim, jer skupljaju otpad i utiču na rasprostranjenost algi. Imaju prelepu plavu boju, potpuno su bezopasni za sve stanovnike akvarijuma, dobri su čistači i brinu o biljkama. Temperatura koja im odgovara se kreće od 18, pa sve do 28 stepeni. U akvarijumima u kojima ima algi, otpada od hrane, kao i biljaka koje se raspadaju, ove kozice će se osećati kao kod kuće. Naravno, rado će prihvatiti sve vrste hrane koja padne na dno. Treba voditi računa da se u akvarijum s njima ne ubacuje ništa što sadrži bakar, budući da je on smrtonosan za sve kozice. Rastu do 4cm.

Espei razbora je manji srodnik poznatije vrste Razbora Trigonostigma heteromorpha, od koje se razlikuje manjim rastom, vitkijim telom i intenzivnijim bojama. U prirodi postoje 2 populacije ovih riba, jedna na jugozapadu Tajlanda, i druga na jugoistoku. Uglavnom se nalaze u malim šumskim potocima koji su bogati biljkama i lišćem na dnu, tako da vode u kojima razbore žive mogu biti poput južnoameričkih „blackwater“. Voda treba biti meka, sadržaj mineralnih materija nizak (18-180ppm) i pH vrednost od 5,5 do 7,5. Temperatura treba biti od 23 – 28 °C. Deo ovih ribica se može naći i u krečnjačkom području sa visokim sadržajem kalcijuma i višom pH vrednošću, što nam govori da su Espei razbore dosta prilagodljive. Rastu maksimalno do 3cm i pogodne su za manje akvarijume. Pošto su u pitanju jatne ribice treba ih naseljavati u većem broju, bar 8-10 primeraka, jer tada će ponašati slobodno i prikazivati svu svoju lepotu. Akvarijum za ove ribe treba namestiti sa dosta panjeva i biljaka koji će formirati senovita područja u kojima će razbore pronalaziti sigurnost. Na tamnoj podlozi će biti intenzivnije obojene. Listovi katapa se takođe mogu koristiti jer povoljno utiču na hemizam vode i blago je boje, imitirajući prirodne uslove. U ovakav akvarijum se lepo ulapaju biljke iz roda Microsorum, Taxiphyllum, Cryptocoryne i Anubias, kojima pogoduju isti uslovi. Ove ribice idealne su za zajednički akvarijum. Kako su veoma prilagodljive mogu se kombinovati sa mnogim vrstama šaranske ribe slične veličine, tetrama, živorotkama, patuljastim ciklidima, koridorasima i botijama. Nisu probirljive u ishrani, i rado jedu sve vrste suve hrane. Mrest ovih ribica čest je i u zajedničkom akvarijumu. Ikru polažu na poleđinu listova, mlađ je sitna i mali broj preživljava u takvim uslovima. Da biste dobili brojniji podmladak treba ih mrestiti u odvojenom akvarijumu. Mekša i kiselija voda je potrebna za dobar rezultat. Uveče odvojite zrelu ženku i mužjaka (vitkija riba izraženije boje), i do mresta dolazi u jutarnjim časovima. Kanibalizam je izražen i roditelje treba skloniti nakon mresta. Dosta sitna mlađ se u početku hrani infuzorijom.

Trihogaster leeri (biserna guramija) ili jednostavno leri jedna je od najlepših vrsta akvarijumskih ribica koje srećemo u slatkovodnoj akvaristici. Živi u nizijskim močvarama Malezije, Tajlanda i Indonezije (na ostrvima Borneo i Sumatra). Vode u kojima nalazimo lerije su plitke, tople i bogate vegetacijom. Idealna temperatura im je od 24-30°C, pH vrednost od 6-8, i tvrdoća od 2-30 dH. Zbog ovako širokog raspona parametara kojima se mogu prilagoditi leri je nezahtevna vrsta idealna i za početnike. Biserne guramije rastu do 12cm i potreban im je akvarijum od minimum 60 litara, a više od 100 litara je naša preporuka. Telo im karakterističnog oblika za sve trihogastere, smeđe-srebrnkaste boje sa mnoštvom svetlih, plavih ili tirkiznih tačaka, poput bisera. Jedna crna linija proteže se sredinom tela od usta, preko oka sve do korena repnog peraja. Ova linija vremenom bledi kod odraslih primeraka. Stomak odraslog mužjaka je jarko narandžast, i ova boja se širi i na analno peraje. Leđno peraje je kod mužjaka izvučeno u špic, duže nego kod ženke. Pravi ukras im je i veliko analno peraje koje je poput plašta, dok je kod ženki ovo peraje mnogo manje. Svoju pravu boju dobijaju tek sa sticanjem polne zrelosti, mladi leriji su prilično neugledni i na prodajnoj veličini imaju kratka peraja i samo deo bogatstva boja odraslih. Prema najnovijoj sistematizaciji zvaničan naziv za biserne guramije je Trichopodus leeri. Azijski odgajivači razvili su tzv. balon bisernu guramiju, ribu sa iskrivljenom kičmom, koja je manja rastom. Ne vidimo potrebu za gajenjem ovako deformisanih riba, pored predivnog divljeg oblika. Akvarijum za guramije treba biti bogat biljem, kako bi se ribice ponašale prirodno. Miroljubive su po prirodi i odgovara im društvo drugih mirnih riba: različite tetre, koridorasi, duge i živorotke dobro su društvo za lerije. U prisustvu agresivnih riba ili veoma brzih plivača postaju plašljive i mnogo se kriju. Kod polno zrelih riba će dolaziti do odmeravanja snaga među mužjacima i jurenja za ženkama. Sve ovo je prilično bezazleno i retko se dešavaju povrede slabijih riba. Ni hranjenje lerija nije komplikovano, svaštojedi su i brzo prihvataju sve ponuđene kvalitetne suve hrane. Mrest je takođe veoma jednostavan, nije potrebno posebno prilagođavanje uslova. Nešto viša temperatura i dobra ishrana matičnih riba je dovoljna da mužjak napravi gnezdo od pene. Sam mrest i odgoj mladih riba sličan je kao kod Plavog Trihogastera. Broj ikri može biti i preko hiljadu. Mlađ je veoma sitna, raste neujednačeno, sklona je kanibalizmu i često se uspešno odgaji samo mali broj ribica. Trichogaster leeri je nedovoljno zastupljen kod domaćih akvarista, odrasle ribe retko se prodaju, a akvaristi koji nisu upoznati sa lepotom lerija ne odlučuju se za mlade ribice. Svi oni propuštaju da vide kako pred njihovim se pred njihovim očima mladi leriji transformišu u ribice raskošne lepote. Leri je veoma zahvalna vrsta, i ako im je obezbeđen minimum uslova mogu živeti i preko pet godina.

Tylomelania je rod slatkovodnih puževa poreklom iz Sulavezija (nekadšnji Celebes). Na ovom ostrvu neobičnog oblika postoji nekoliko jezera koja su karakteristična po svojoj mekoj i baznoj vodi. Veliki broj endemskih vrsta kozica, puževa i riba se poslednjih godina uključuju u akvaristiku. Mnogi od ovih organizama nisu čak ni klasifikovani od strane naučnika ,već u prodaju dolaze sa različitim nazivima, imenom lokaliteta i sl. Puževi roda Tylomelania su veoma interesantni akvaristima, za razliku od drugih egzotičnih puževa (Brotia sp.npr.) veoma se dobro prilagođavaju životu u akvarijumu, nisu zahtevni i redovno se razmnožavaju. Veći broj vrsta se može naći u priobalnim vodama Sulawesi jezera gde uglavnom obitavaju na dnu. Podjednako su brojni na mestima sa peščanim i kamenitim dnom. Ono što ih izdvaja od ostalih vrsta puževa je njihov atraktivan izgled, sve vrste Tylomelania plene svojom pojavom. Njihova kućica je koničnog oblika, veličina im varira od 2-12 cm, kod pojedinih vrsta kućica je glatka dok je kod drugih izrazito reljefna. Stopalo je definitivno ono što ih čini posebno atraktivnim, njegova boja može biti crna, crna sa tačkama različite boje, žute, narandžaste ili crvene. Otkriće novih vrsta sa drugih boja je vrlo verovatno. Sitne oči se nalaze u osnovi dugačkih pipaka. Operkulum ne zatvara u potpunosti otvor kućice. Sulavezi puževi su prilagodljivi i otporni organizmi kada im je minimum uslova zadovoljen. U njihovom slučaju je to obavezno bazna voda, koja ne mora biti meka kao u nihovom prirodnom staništu već može imati veću karbonatnu tvrdoću, ovakve vode nalazimo u većini mesta u Srbiji. Temperatura treba biti nešto viša, u rasponu od 26-30°C. Tylomelania nije tolerantna na so u vodi, ovi puževi su isključivo slatkovodni. U kiseloj vodi dolazi do gubitka kalcijuma iz organizma i kućice, postaju manje aktivni, a mogu i uginuti ukoliko ovakvi uslovi traju duže vremena. Ishrana Tylomelania nije komplikovana, rado prihvataju različite vrste suve hrane na biljnoj osnovi, tablete Spiruline i različite granulate. Jedu alge sa stakla i dna akvarijuma, a na akvarijumskom bilju ih nećete često videti jer su suviše teški da bi se kretali po listovima. Dodatak svežeg i barenog povrća je dobrodošao, rado će jesti blitvu, spanać, tikvice i krastavac. Po naravi su miroljubivi i mogu se kombinovati sa velikim brojem organizama. Treba izbegavati vrste koje se hrane puževima kao što su Botije i krupne agresivne vrste riba koje inače ugrožavaju puževe. Krupnije vrste zahtevaju veće akvarijume, od minimum 60-ak litara, dok će manjim biti dovoljno i 40 litara. Postavka nije od nekog značaja, podjednako se uspešno gaje u različitim tipovima akvarijuma. Puževi koji nam dolaze direktno iz divljine sklanjaju se sa jakog svetla i traže tamnije delove akvarijuma. Već prva generacija rođena u akvarijumu gubi ovaj poriv i nema bilo kakvu odbojnost prema svetlu. Razmnožavanje Tylomelania se često dešava kod primeraka držanih u dobrim uslovima. Nema potrebe za bilo kakvim intervencijama od strane akvariste. Polovi su odvojeni, ženka poseduje reprodukcionu kesu u kojoj se razvijaju mladi puževi. Jaje u kome se pužić nalazi ženka će položiti i ubrzo dolazi do izleganja. Mladi puževi su verna kopija odraslih, veličine od nekoliko mm do 1,5cm, zavisno od vrste. Broj mladih je mali. Usled transporta,koji predstavlja stres za ženku, često dolazi do izbacivanja jaja neposredno po unošenju u akvarijum, na iznenađenje i radost akvariste. Naša iskustva u Akvarijum Artu sa Tylomelania puževima su jako pozitivna, oni su manje zahtevni od mnogih poznatijih vrsta, svakako atraktivniji, a obradovali su nas i podmlatkom. Pored vrsta koje su već u ponudi, potrudićemo se da nabavimo i ređe Sulavezi puževe.

Vrsta kozice poreklom iz Japana, Tajvana i Koreje. Naziv je dobila po pokojnom japanskom akvaristi Takaši Amanu. Naziva se još i japanska kozica. Odlikuje je providno telo sa crvenkastom linijom i tačkicama sa strane. Odgovara im temperatura između 18 i 28C. Pri višim temperaturama su aktivnije, ali i žive kraće. pH vrednost koja im odgovara je između 6,5 i 7,5. Kao i sve kozice, veoma je osetljiva na bakar. Spadaju u krupnije vrste, mogu narasti do 5cm. Laki su za čuvanje i nisu zahtevni. Treba ih držati u grupama od bar 5 komada, u akvarijumu ne manjem od 30l. Vole biljne akvarijume, što zbog skloništa, to zbog hrane. Amano kozice su odlični algari. Ne treba ih držati sa agresivnijim ribama poput barbusa i ciklida, jer te ribe kozice gledaju kao hranu. Minije vrste tetri, koridorasi, mali algari i druge kozice se lepo slažu sa Amanima, koji su miroljubivi. Iako im se ishrana sastoji pretežno od algi, rado će prihvatiti i suvu hranu biljnog porekla, ali i svu drugu hranu koja padne na dno, čak će jesti i smrznutu hranu. U Akvarijum artu uvek imamo Amano kozice po pristupačnim cenama.

Ove lako prepoznatljive kozice odlikuju se jedinstvenim koloritom, naizmenično se smenjuju crvene i bele pruge. Nastale su jedinstvenom mutacijom kod divljeg oblika Caridina cantonensis koji ima crnu boju umesto crvene. Daljim mutacijama i selekcijom dobijen je veliki broj boja. Nesto su zahtevniji za čuvanje od Red Chery kozica,tako da kombinovanje ove dve vrste u istom akvarijumu nije preporučljivo. Preporucena temperatura je 22-25°C, GH 6-8, TDS oko 200ppm i pH 6,8-7,2. Ovakvi uslovi se najlakse postizu upotrebom R.O. vode uz dodatak potrebnih minerala. Dobra filtracija je jako bitna, jer su osetljivi na prisustvo azotnih materija, upotrebom substrata sa puferskim kapacitetom pH se lako održava u potrebnim granicama. CRS su veoma brzo postali popularni među akvaristima, i ubrzo su se izdvojile različite klase kozica (u zavisnosti od intenziteta boje, zastupljenosti crvene i bele, karakterističnih šara). Kod nas mozete pronaci veliki izbor hrane i dodataka za lakše držanje ovih kozica, minerale za vodu, katapa lišće i ostalo.

Mikrorazbora je vrsta minijarurnih riba koja je otkrivena pre desetak godina i naglo je stekla popularnost među akvaristima širom sveta. Zbog svog malog rasta pogodna je i za nano akvarijume. Poreklom je iz istočnog Mijanmara i nalazimo ih na dosta ograničenom području, pa je u jednom trenutku vrsta čak postala ugrožena zbog preteranog izlova i velike potražnje od strane akvarista. Srećom, izvoz divljih riba je zabranjen 2007.godine, populacija se oporavila, a mikrorazbora se pokazala kao veoma zahvalna riba za mrest i sve ribe koje se danas nalaze u prodaji su odgajene ribe. Prvo ime koje su ove Zebricama srodne ribe dobile je Celestichthys margaritatus, zatim je naziv menjan nekoliko puta (Danio margaritatus, Microrasbora sp.galaxy), da bi im konačno bile smeštene u rod Danio. Kod naših akvarista odomaćio se naziv mikrorazbora. Najbliži srodnik im je Danio Erythromicron. One prosto plene svojom obojenošću, boja tela je maslinasto zelena sa krupnim tačkama žute boje. Peraja su izrazito crvena sa tankim crnim prugama, crvena boja se nalazi i na stomaku kod mužjaka, dok je kod ženki stomak beo. Sve boje su kod ženki manje izražene. Ženke su krupnije, sa izraženim stomakom kada su polno zrele. Mikrorazbora raste do 2,5cm. U prirodi se ove ribice nalaze u plitkim vodama veoma bogatim biljem, i akvarijum za njih svakako treba biti ubiljen. Žive na nadmorskoj visini od 1000m i odgovara im malo niža temperatura 20 – 26 °C, na višim temperaturama im opada imunitet. Ph vrednost od 6.5 do 7.5 je odgovarajuća za mikrorazbore, sa tvrdoćom od 4-15 dH. Iako su veoma male rastom, akvarijum za mikrorazbore trebao bi biti zapremine bar 30l jer među mužjacima postoji rivalitet. Veoma često se mogu videti kako odmeravaju snage, potpuno raširenih peraja i veoma izrazite boje. Krupnije ribe mogu ostaviti mikrorazbore bez hrane i o tome treba voditi računa kada se bira društvo za akvarijum sa mikrorazborama. Mali muljari, sitnije vrste algara kao što je Otocinklus, druge mikro ribe su dobar izbor, kozice i puževi takođe. Po naravi su dosta plahovite i čitavo jato mikrorazbora se može sakriti iza jednog komada dekoracije, potrebno im je neko vreme da bi se prilagodile novom akvarijumu. Naročito su plašljive divlje ribe. Kako bi se ribice ponašale prirodno i osećale sigurnije, treba ih naseliti u jatu od bar 20 primeraka. Veoma mala količina hrane je dovoljna čitavom jatu mikrorazbora, ali treba voditi računa da hrana bude kvalitetna kako bi ribice sačuvale vitalnost i imale intenzivne boje. Suvu lisnatu hranu kao što je Sera san, Tetra Pro Colour i druge će mikrorazbore rado jesti. Za mrest im nisu potrebni specijalni uslovi, do njega će često doći i u zajedničkom akvarijumu, a mlade ribice mogu preživeti ako imaju dovoljno mesta za skrivanje. Mrest se odvija u sitnolisnom bilju i polažu oko 30 relativno krupnih ikri koje nisu lepljive i iz kojih se nakon 3 dana legu ribice. Još tri dana će proteći pre nego mlađ potraži hranu. U početku se hrane jednoćelijskim organizmima, a potom i Artemijom. Mikrorazbore su u akvaristici nepunih desetak godina, a već su postale omiljene ribice mnogim akvaristima zbog svoje izuzetne lepote, mogućnosti čuvanja u malim akvarijumima, miroljubivosti i skromnih uslova koji su im dovoljni. Mikrorazbore su svakako preporuka Akvarijum arta kako za iskusne akvariste tako i za novajlije u svetu akvaristike.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Agasizi je patuljasti ciklid iz roda Apistogramma, i pored poznatijeg Kakatuidesa najčešća je vrsta iz ovog roda u akvaristici. Vrsta je veoma rasprostranjena i nalazimo je na više lokaliteta u Južnoj Americi. Odvojene populacije znatno se razlikuju po svojoj obojenosti tako da nije lako dati jedinstven opis za sve agasizije koje srećemo. Pored divljih formi postoji i nekoliko selekcijom dobijenih oblika. Karakteristika svih agasizija je repno peraje kopljastog oblika i središnja crna linija koja se pruža i kroz repno peraje. Razlika između polova je velika, ženke agasizija su mnogo manje, neugledno obojene, prljavo žute boje koja u vreme mresta postaje izrazito žuta (karakteristično za većinu ženki apistograma). U prirodi se ove ribe nalaze u sporim vodama, malim pritokama Amazona koje se prostiru kroz veći deo Brazila i Perua. Vode u kojima žive ove ribice mogu biti bistre, tamne (blackwater), pa čak i bele (whitewater). Kada se divlje ribe drže u akvarijumu, posebnu pažnju treba obratiti na poreklo, odnosno lokalitet, i prilagoditi parametre vode, jer ovakve ribice nisu prilagodljive kao one gajene više generacija u akvarijumu. U prirodi se ove ribe sreću u vodama sa temperaturom 22 – 29 °C, pH vrednošću od 5-7, i tvdoćom do 12 dH. Gajenim agasizijima odgovara meka i kisela voda, filtrirana preko treseta, blago obojena i bogata huminskim kiselinama. Dodavanjem panjeva i lišća na dno akvarijuma samo doprinosimo prirodnom ambijentu i tada možemo videti ove prelepe ribice u svoj njihovoj raskoši i ispoljavanju temperamenta po kom su patuljasti ciklidi poznati. Veoma su osetljivi na prisustvo azotnih jedinjenja u vodi i kada filtracija nije adekvatna veoma brzo kopne i podložni su bolestima. Isto se dešava i kada se prenesu u tvrdu i alkalnu vodu. Redovne zamene vode su obavezne kod agasizija jer im smeta i povišen nivo nitrata. Kada se zadovolje ovi osnovni uslovi, čuvanje agasizija nije ništa teže od brige o drugim ribicama, sve dok su uslovi zadovoljavajući oni su veoma otporne ribe. Jedan par ribica se može smestiti u akvarijum od 40-ak litara, dok je za više riba potreban akvarijum od bar 100l, uređen tako da postoje odvojene celine koje će mužjaci proglasiti za teritoriju i braniti je od drugih mužjaka. Kombinovanje sa drugim vrstama patuljastih ciklida preporučuje se samo u velikim akvarijumima, a dobro društvo će im biti sitne jatne ribe kao što su neonke, razne vrste drugih tetri, muljari i algari. Mrest se odvija u šupljinama, prevrnutoj saksiji ili kokosu. Ženka će položiti ljubičaste ikre o kojima će preuzeti brigu. Boja ženke postaje izrazito žuta, veoma je posvećen roditelj i može biti jako agresivna, čak i prema mužjaku koga je najbolje skloniti. Nakon 7 dana ona će izvesti malo jato ribica u potragu za hranom. Kao prva hrana može im se ponuditi Artemija. Da bi sačuvali raskošne boje i vitalnost treba ih hraniti raznovrsno, koristiti kvalitetnu suvu hranu uz dodatak artemije i kod odraslih riba. Ove predivne ribice nedovoljno često se sreću kod domaćih akvarista iako su pogodne za male akvarijume, često ih bije glas da su nežne i osetljive, a to nije istina već se radi o držanju u neadekvatnim uslovima.

Plavi keri je odgajivački oblik vrste Inpaichthys Kerri, odlikuje se plavom bojom celog tela, način čuvanja ovih ribica u potpunosti je isti kao kod divlje forme, običnog kerija.