SADRŽAJ: POJAM CRKVE U SVETOM PISMU SPISAK PRIRUČNIKA I PODSETNIKA ZA OVAJ RAD Glava prva METODOLOŠKE NAPOMENE Glava druga DVOJNOST CRKVE Glava treća DOGMATSKO-METAFIZIČKO ODREĐENjE CRKVE Glava četvrta OSNOVNA SVOJSTVA CRKVE Glava peta UZAJAMNI ODNOS ATRIBUTA CRKVE I NjENO SIMBOLIČKO ODREĐENjE Glava šesta ALEGORIJSKO ODREĐENjE CRKVE I NjEN ODNOS PREMA CARSTVU NEBESKOM Glava sedma ETIMOLOŠKO ODREĐENjE CRKVE NAPOMENE

Mirča Elijade ISTORIJA VEROVANJA I RELIGIJSKIH IDEJA I-III Prosveta, 1991. Tvrd povez, udžbenički format. Lepo očuvane knjige. Listovi spolja neznatno požuteli. Od kamenog doba do Eleusinskih misterija Od Gautame Bude do trijumfa hriscanstva Od Muhameda do Reformacije k

Zagreb 1977. Mek povez, 171 strana. Knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. J8 Sadržaj: PROSLOV PREDGOVOR NAPOMENA PREVODIOCA KRATICE SVETIH KNJIGA I. poglavlje: PISANA RIJEČ 1. KNJIGE BIBLIJE 2. NASTAJANJE BIBLIJE 1) Stari zavjet 2) Novi zavjet . 3. BIBLIJSKI SPISI PO KRONOLOŠKOM REDU II. poglavlje: BOŽJA RIJEČ UPUĆENA LJUDIMA 1. DVA UTJELOVLJENJA 2. NAROD RIJEČI III. poglavlje: NADAHNUTA RIJEČ 1. ČINJENICA INSPIRACIJE 1) Svjedočanstvo Pisma 2) Svjedočanstvo otaca 3) Crkveno učiteljstvo 2. KRIVA MIŠLJENJA O INSPIRACIJI 3. INSPIRACIJA U BIBLIJI 4. OBJAVA U BIBLIJI 5. ODNOS IZMEĐU INSPIRACIJE I OBJAVE 1) Toma Akvinski i skolastička teologija 2) Karl Rahner 3) John L. McKenzie 4) Norbert Lohfink 5) Sažetak 6. TEOLOGIJA INSPIRACIJE 7. ISTINA PISMA IV. poglavlje: PSIHOLOGIJA INSPIRACIJE 1. DEFINICIJA INSPIRACIJE 2. PRAKTICNI I SPEKULATIVNI SUD 3. OBJAVA, INSPIRACIJA I SUD 4. KAKO SU SVETI PISCI BILI POTICANI? 5. DOKLE SE PROTEŽE INSPIRACIJA? V. poglavlje: TUMAČENJE PISMA 1. NAKANA SVETOG AUKTORA 2. KNJIŽEVNE VRSTE 3. SEMITSKI OSJEĆAJ POVIJESNOSTI 4. BIBLIJA U CRKVI 5. SEKUNDARNI SMISLOVI 6. PUNIJI I TIPSKI SMISAO 7. UVJETI I KRITERIJI SEKUNDARNIH SMISLOVA 8. SEKUNDARNI SMISLOVI I INSPIRACIJA 9. TEOLOSKI ZAKLJUČCI I PRILAGOĐENJA BIBLIJSKOG SMISLA VI. poglavlje: KANON PISMA 1. KANON I KANONIČNOST 2. DEUTEROKANONSKE I APOKRIFNE KNJIGE 3. NASTAJANJE KANONA 1) Povijest starozavjetnog kanona 2) Povijest novozavjetnog kanona 4. NARAV KANONIČNOSTI 5. DODATAK: KUMRANSKI RUKOPISI 1) Otkriće rukopisa 2) Kumranska knjižnica 3) Kumranski eseni VII. poglavlje: TEKST BIBLIJE 1. JEZICI BIBLIJE 1) Hebrejski 2) Aramejski 3) Grčki 2. RUKOPISI 1) Hebrejski 2) Rukopisi Novog zavjeta na grčkom 3. GRČKI I LATINSKI PRIJEVODI 1) Septuaginta (LXX) 2) Prijevodi Akvile, Teodociona i Simaha 3) Starolatinski prijevodi (Itala) . 4) Vulgata VIII. poglavlje: ZNANSTVENO ISTRAŽIVANJE BIBLIJE 1. ISTRAŽIVANJE TEKSTA . 1) Kritika riječi 2) Izvanjska kritika 3) Unutarnja kritika 2. LITERARNO ISTRAŽIVANJE 1) Jezik 2) Kompozicija 3) Podrijetlo djela 3. POVIJESNO ISTRAŽIVANJE BIBLIOGRAFIJA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sveti vladika Nikolaj, jedan od Otaca Crkve HH veka, u ovoj knjizi pred nama pojavljuje se kao učitelj podvižničke mudrosti u borbi za spasenje duše. Poput Rečnika iz dela svetih Makarija Optinskog, Ignjatija Brjančaninova i Teofana Zatvornika, ova knjiga će biti dušekorisna svakom onom ko joj pristupi sa željom da dobije odgovor na pitanje koje je pre 200. godina postavio jevanđelski mladić: “Učitelju, šta da činim, pa da nasledim život večni” (Mt 19,16) Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i besednik, otuda je nazivan ,,Novi Zlatousti.` Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu. U mladosti je bio i zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Prezirao je evropsku kulturu, nauku i napredak. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Biografija Detinjstvo i školovanje Poreklo Vladike Nikolaja Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. januara 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšteobrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada radije studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filozofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filozofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filozofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filozofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa suplentom bogoslovije svetim Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Vladika Nikolaj kod Srpskih dobrovoljaca u Ilirskoj Bistrici 1945. godine. Ađutant Ljotićev i generala Damjanovića. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. U Jugoslaviji je smatran saradnikom fašista i izdajnikom. Državljanstvo mu je oduzeto, a ime stavljeno na listu autora čija se dela nisu mogla objavljivati u zemlji. U Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Patrijarh srpski Pavle bio je veliki protivnik brzih kanonizacija. Protivio se svakoj brzopletosti, posebno kada je reč o budućim svetiteljima. Pavle je godinama odlagao dodeljivanje oreola Nikolaju Velimiroviću i Justinu Popoviću, iako ih je veoma cenio i uvažavao. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. U crkvenoj literaturi se citiraju reči Justina Popovića koji ga smatra „trinaestim apostolom“, „svetim srpskim jevanđelistom“ i „najvećim Srbinom posle svetog Save“ dok ga u verskim krugovima redovno upoređuju sa svetim Jovanom Krstiteljem i svetim Jovanom Zlatoustim. Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla Nikolaj Velimirović i Nikola Tesla su se upoznali 1916. godine u Njujorku, preko Teslinog prijatelja, profesora Paje Radosavljevića. Tada jeromonah, Nikolaj je pokušao da objedini Srbe u Americi, da daju podršku Srbiji, koja je vojevala protiv Austrougarske imperije. U tom pravcu, Nikolaju su Pupin i Tesla bili obavezni sagovornici. Zategnuti odnosi Tesle i Pupina i jako kritičan stav Radosavljevića prema Pupinu su učinili da zajednički proglas Tesle, Pupina i Radosavljevića nije potpisan. Nikolaj je kasnije pisao Radosavljeviću da žali što je pokušao da uvede Teslu u stvari narodne te da bi bio greh odvraćati ga od njegovog posla. Usmenim predanjem je sačuvana anegdota o razgovoru Tesle i Nikolaja u pogledu sličnosti (nevidljivost) struje i sile Božije.[12] Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[13][14]: To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe. Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[15] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[16] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][17] Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju. Monahe na Svetoj Gori i Svetog vladiku Nikolaja Velimirovića je nazivao nacistima i antisemitima verski analitičar Mirko Đorđević a socijalni psiholog Jovan Bajford ga je optuživao za antisemitizam i antievropejstvo...

.

.

JAKA KAO SMRT JE LJUBAV - Majster Ekhart izbor iz dela Izdavač: SVETOVI Novi Sad, 1999. F: 12x17 cm O: 199 str Mek povez, ćirilica. Knjiga je u odličnom stanju samo je prva strana knjižnog bloka malo zacepljena u vrhu i ima pečat knjižare Plato. Majster Ekhart (1260-1327?), formalno dominikanac, obrazovao se u Strazburgu, Parizu, Kelnu, pod uticajem Alberta Velikog, klasičnog sholastičara i kao savremenik Tome Akvinskog i Dunsa Skota. Predavao u Parizu, gde je stekao magisterijum, tj. majstorsko dostojanstvo. Delovao je u Bremenu, potom rukovodio teološkom školom u Strazburgu. Držao je propovedi i po manastirima kao najugledniji teolog i najslavljeniji propovednik Nemačke. U sporu između Tome Akvinskog i Dunsa Skota, stavio se na stranu prvog, i ohrabrivao laike da uđu u augursku tajnu i tajnu spasenja. Njegove propovedi su zapisivane i širene, što je izazvalo zvaničnu Crkvu da mu se suprotstavi, a inkvizicija je progonila i spaljivala sve one koji su izražavali njegove stavove. Uprkos odstupanjima od tomizma, njegov red je nastojao da ga zaštiti i da posvedoči pravovernost, sve dok nije bila donesena neopoziva odluka. Odbio je optužbe inkvizitora, ali je morao pred papu u Avinjon. Ekhart se 1327. poslednji put pominje kao živ. Zastupao je učenje o večnosti ljudske duše. Ekhartova nadahnuta i skoro panteistička teologija jedna je od vršnih tačaka hrišćanski inspirisane mistike.

Knjiga je dobro očuvana.

Knjiga ima 187 strana i bila je u donjem levom uglu izložena nekoj vlagi . Nema nikakvih oštećenja . Pogledati sliku .

IZAZOV DALEKOG ISTOKA U SVETLOSTI PRAVOSLAVNOG HRISCANSTVA Aleksandar Nevski, 1993 117 str. Meki povez. Ima posvetu. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

MITOLOGIJA - SARA BARTLET Sveobuhvatni vodic Alinari/Mono i Manjana, 2011 400 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

AGAPE 1 - JEROTIC / GAJSEK 2017 309 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Dobrosav Tripković - Bukvar čovekoljublja.

ISPOVIJESTI: Aurelije Augustin Naslov Ispovijesti / Sv. Aurelije Augustin ; preveo Stjepan Hosu Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1982 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kršćanska sadašnjost, 1982 Fizički opis 367 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Hosu, Stjepan Zbirka Kršćanski klasici : biblioteka Centra za koncilska istraživanja, dokumentaciju i informacije `Kršćanska sadašnjost` ; 3-4 Napomene Prevod dela: S. Aurelii Augustini Confessionum libri XIII Sv.Aurelije Augustin / Vjekoslav Bajsić: str.347-359 Bibliografija: str.347-359 Predmetne odrednice Avgustin, sveti, 354-430 Ivice listova su malo požutele, ostalo je odlično očuvano. as

Odlično očuvana knjiga. Sifra adp1.5

Bez ostecenja

Bez ostecenja

Bez oštećenja

62109) NOVI ZAVJET , prevod Vuk Stefanović Karadžić , Prosveta Beograd 1964 , Sabrana dlea Vuka Karadžića knjiga 10 ; tekst prema prevodu iz 1847 godine ; pogovor Vladimir Mošin , napomene i objašnjenja Dimitrije Bogdanović ; tvrd povez, format 15 x 22 cm , ilustrovano, ćirilica, 1202 strane , pečat na predlistu

Izdavač: Službeni glasnik, Beograd Biblioteka Nauka Edicija Filosofsko-teološka Povez: broširan Broj strana: 185 Sadržaj priložen na slikama. Pečatirana, veoma dobro očuvana. Novu epohu sa kojom se Crkva danas suočava jedni nazivaju postmodernom, drugi posthrišćanskom epohom, treći postistorijom ili postpolitičkim vremenom. U njoj umiru velike ideje i ideologije minula dva veka. Gase se velike socijalne utopije koje su donedavno toliko privlačile mase. Čovek sve više odiše izolacijom i pretvara se u samozatvorenu monadu, grubog takmičara i surovog profesionalca. U knjizi sabranih eseja dr Radovana Bigovića, profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, razmatra se čitav niz sudbonosno važnih tema koje karakterišu krizu (možda i kraj?) svih mitova i božanstava moderne: razuma, nauke, napretka, demokratije, nacije, ljudskih prava... Mesto i ulogu Crkve u savremenom svetu, Bigović razmatra temeljno i sveobuhvatno, sa stilskim rafinmanom koji ove tekstove čini prvorazrednim esejističkim štivom. (K-61)

29155) VERSKE SEKTE Priručnik za samoodbranu, Zoran D. Luković ,Draganić d.o.o. Beograd 2000 , Priručnik za samoodbranu od sekti ; treće izmenjeno i dopunjeno izdanje , Predstavljajući sve grupe, pokrete i verske sekte u našoj zemlji, ova knjiga značajno doprinosi sagledavanju tog fenomena. Z. Luković instruktivno i analitički uvodi čitaoce u značenje i okolnosti pod kojima deluju verske sekte. mek povez, format 16,5 x 24 cm , ćirilica, ilustrovano, 349 strana , potpis na predlistu

TEOLOŠKI POGLEDI 3 - 4 / 1987, godina XIX, Beograd Verskonaučni časopis. Očuvanost 4-. Теолошки погледи су научни часопис чији је издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Теолошки погледи првенствено објављују оригиналне научне радове из области теологије и религиологије. Негујући интердисциплинарни приступ, часопис је отворен и за радове настале на основу истраживања у областима других друштвено-хуманистичких наука, уколико садрже теолошке рефлексије или на други начин кореспондирају са теолошком и религиозном тематиком. Теолошки погледи такође објављују релевантне преводе са класичних и оријенталних језика, са пратећим студијама и напоменама. Теолошки погледи првенствено објављују радове на српском језику и енглеском језику. Сви радови су двоструко и анонимно рецензирани (видети Упутство ауторима и Упутство рецензентима). Уредништво часописа Теолошки погледи веома држи до високих етичких и академских стандарда при публиковању научних радова (видети Етички и научни стандарди). Научни часопис Теолошки погледи основан је 1968. године. Редовно излажење часописа је прекинуто 1999. године, и тај прекид је трајао до 2008. са изузетком једне свеске која је изашла 2003. године. Године 2008. часопис је наставио са редовним излажењем. Свеске Теолошких погледа данас излазе три пута годишње (у мају, септембру и децембру).

Serge Verhovskoy - The Light of the World St Vladimir`s Seminary Press, 1982. Broj strana: 163.

Sva četiri VEĆI format B5 Nekoliko reči o `Dobrotoljublju` Predgovor 1 SVETI ANTONIJE VELIKI 1. Pouke svetog oca našeg Antonija o životu u Hristu 2. Pouke o dobroj naravstvenosti i o svetom životu u 170 poglavlja 3. Ustav otšelničkog života 4. Izreke Svetog Antonija i kazivanja o njemu 5. Objašnjenje nekih izreka Svetog Antonija 11 SVETI MAKARIJE VELIKI Pouke Svetog Makarija III PREPODOBNI AVA ISAIJA 1. Slova prepodobnog Isaije 2. Pravila i saveti monasima početnicima 3. Izreke ave Isaije 4. O čuvanju uma 5. Poglavlja o podvižništvu i bezmolviju IV SVETI MARKO PODVIŽNIK 1. Poslanica monahu Nikolaju 2. Pouke Svetog Marka 3. 200 poglavlja o duhovnom zakonu 4. O onima koji misle da se opravdaju delima V AVA EVAGRIJE 1. Poglavlja o delatnom životu, upućena Anatoliju. 2. Stologlavlja Evagrija monaha o delatnom životu 3. Obris monaškog života od evagrija monaha 4. 33 poglavlja - poređenja .. 5. Izreke Evagrija monaha o duhovnom životu 6. Druge izreke Evagrija monaha 7. O osam pomisli, Anatoliju 8. Misli, povezane sa izlaganjem o osam strasti 9. Pouke bratiji koji žive u opštežiću 10. Pouke devstvenicama 11. Poglavlja o različitim rđavim pomislima 12. Izreke Evagrija monaha SADRŽAJ: Nekoliko reči o `Dobrotoljublju` Prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin: Pregled duhovne borbe Prepodobni Isihije, prezviter jerusalimski: Dušekorisne i spasonosne stotine prepodobnog Isihija, prezvitera jerusalimskog Teodulu Prepodobni Nil Sinajski: Asketske pouke prepodobnog Nila Sinajskog Preodobni Jefrem Sirin: Podvižničke pouke prepodobnog Jefrema Sirina Prepodobni Jovan Lestvičnik: o . podvižništvu Prepodobni oci Varsanufije i Jovan: Podvižničke pouke prepodobnih otaca Varsanufija i Jovana Ava Dorotej: Podvižničke pouke ave Doroteja Preodobni Isaak Sirin: Podvižničke pouke prepodobnog Isaaka Sirina NEKOLIKO REČI O `DOBROTOLJUBLJU` `Jevanđelje Božije je poslanstvo Božije ljudima kroz Sina ovaploćenog, koji onima koji mu veruju daruje nagradu - večno oboženje`. Ovim rečima Sveti Maksim Ispovednik i Sveti Grigorije Palama izražavaju sadržaj Jevanđelja Hristovog: večno dobro, blage i radosne vesti za svakog od nas ljudi i za čitav rod čovečanski. To i takvo Jevanđelje doživeli su i u sebi ostvarili Sveti Oci Pravoslavne Crkve Hristove, od Svetih Apostola do Svetog Antonija i Maksima, do Svetoga Save i Grigorija Palame, i do naših dana ga žive i ostvaruju svi istinski pravoslavni Hrišćani, svaki po meri vere` svoje, po `meri dara Hristova`. Kao što su Dela Apostolska nastavak Jevanđelja Hristovog, tako su i dela Svetih Otaca nastavak Jevanđelja i Dela i Poslanica Apostolskih. A sve što su Sveti Oci napisali, najpre su sami ispunili i ispunjavajući onda druge naučili, kako kaže Sveti Simeon Novi Bogoslov, potvrđujući jevanđelsku reč Spasiteljevu (Mt.5,19). Jer, Sveti Antonije Veliki je rekao: `Nema većeg bezobrazluka i drskosti nego tražiti od drugih ono što sam nisi ispunio`. Stoga su Sveti Oci pisali samo ono što su sami u ličnom i sabornom iskustvu doživeli i praktično na delu ispunili. Otuda su oni, uz Svete Apostole i Proroke, naši stalni učitelji i duhovni oci u Hristu Bogu i Spasu sviju. Knjiga koja je pred nama, a zove se Dobrotoljublje (grčki: FtLohaLi:a), jeste produžetak i ostvarenje Svetog Jevanđelja Hrista Čovekoljupca, jedinog Spasitelja roda ljudskog i večnog Obožitelja čoveka. Šta sadrži Dobrotoljublje? Evo odgovora jednoga od prevodilaca Dobrotoljublja na ruski jezik, Svetitelja Teofana Zatvornika: `Dobrotoljublje sadrži u sebi izjašnjenje (=izlaganje i tumačenje) skrivenoga u Gospodu Isusu života (Kol. 3,3). Skriveni u Gospodu našem Isusu Hristu istinski hrišćanski život začinje se, raskriva se, i do savršenstva dohodi, u svojoj za svakoga meri, po blagovoljenju Boga Oca, dejstvom prisutne u Hrišćanima (u Crkvi) blagodati Presvetoga Duha, pod vođstvom samoga Hrista Gospoda. NEKOLIKO REČI O `DOBROTOLJUBLJU` `Jevanđelje Božije to je poslanstvo Božije ljudima kroz Sina ovaploćenog, Koji onima koji Mu veruju daruje nagradu - večno oboženje`. Ovim rečima Sveti Maksim Ispovednik i Sveti Grigorije Palama izražavaju sadržaj Jevanđelja Hristovog: večno dobro, blage i radosne vesti za svakog od nas ljudi i za čitav rod čovečanski. To i takvo Jevanđelje doživeli su i u sebi ostvarili Sveti Oci Pravoslavne Crkve Hristove, od Svetih Apostola do Svetog Antonija i Maksima, do Svetoga Save i Grigorija Palame, i do naših dana žive ga i ostvaruju svi istinski pravoslavni hrišćani, svaki po meri vere` svoje, po `meri dara Hristova`. Kao što su Dela Apostolska nastavak Jevanđelja Hristovog, tako su i dela Svetih Otaca nastavak Jevanđelja i Dela i Poslanica Apostolskih. A sve što su Sveti Oci napisali, najpre su sami ispunili i ispunjavajući onda druge naučili, kako kaže Sveti Simeon Novi Bogoslov, potvrđujući tako jevanđelsku reč Spasiteljevu (Mt.5,19). Jer, Sveti Antonije Veliki je rekao: `Nema većeg bezobrazluka i drskosti nego tražiti od drugih ono što sam nisi ispunio`. Zato su Sveti Oci pisali samo ono što su sami u ličnom i sabornom iskustvu doživeli i praktično na delu ispunili. Otuda su oni, uz Svete Apostole i Proroke, naši stalni učitelji i duhovni oci u Hristu Bogu i Spasu sviju. Knjiga koja je pred nama, a zove se Dobrotoljublje jeste produžetak i ostvarenje Svetog Jevanđelja Hrista Čovekoljupca, jedinog Spasitelja roda ljudskog i večnog Obožitelja čoveka. Šta sadrži Dobrotoljublje? Evo odgovora jednoga od prevodioca Dobrotoljublja na ruski jezik, Svetitelja Teofana Zatvornika: `Dobrotoljublje sadrži u sebi izjašnjenje (=izlaganje i tumačenje) skrivenoga u Gospodu Isusu života (Kol. 3,3). Skriveni u Gospodu našem Isusu Hristu istinski hrišćanski život začinje se, raskriva se, i do savršenstva dohodi, U svojoj za svakoga meri, po blagovoljenju Boga Oca, dejstvom prisutne u hrišćanima (u Crkvi) blagodati Presvetoga Duha, pod vođstvom samoga Hrista Gospoda, Koji je obećao da će biti sa nama u sve dane neodstupno (Mt.28,20). U Dobrotoljublju je izneto i izraženo sve što se zbiva u duhovnom životu hrišćanina: đavolski napadi i iskušenja, borbe i odolevanja (=pobede), padovi i ustajanja, začinjanja i utvrđivanja različitih projava duhovnog života.

odlično očuvana im2