Delo danskog filozofa Serena Kjerkegora značajno je uticalo na mnoge mislioce u egzistencijalističkim tradicijama: Hajdegera, Sartra, Jespersa... ali i na mnoge druge. Ludvig Vitgenštajn ga je opisivao kao „sveca” i „da-leko najdubljeg mislioca” devetnaestoga veka. Pored uticaja na filozofe i teologe, Kjerkegorova misao inspirisala je mnoge romansijere i pesnike: Henrika Ibzena, Franca Kafku, Migela de Unamuna, Džona Apdajka... slikara Edvarda Munka, režisera Karla Teodora Drajera, psihijatre i psihoterapeute Ludviga Binsvagera, R. D. Lainga, Irvina Jaloma... Tematski višeslojno delo predmet je sveobuhvatne studije profesora Miloša Todorovića – Misao i strast. Te-ško da bi se našle dve druge reči koje tačnije definišu Kjerkegorov život i delo. Terminološka i misaona ravan, semantički intenzitet i stilske valere kompleksnih i sveobuhvatnih misli, inovativni komentari i tumačenja, čine ovu knjigu jednom od najboljih studija o životu i delu Serena Kjerkegora, čak i ako poredimo slične biografske studije Alastera Heneja (2001) (objavljena iste go-dine kada i prvo izdanje Todorovićeve studije), Stivena Bekhausa (2016) i Kler Karlajl (2019). Prepoznavanjem raznolikih tema i uticaja, ova studija jasno ukazuje na autentične obrate u filozofiji u kontekstu sveukupnog prožimanja spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta i vere kao najvišeg i najdubljeg otajstva u čoveku. Čitaj dalje

Jedan od vodećih savremenih španskih intelektualaca Hose Antonio Marina (1939) svoju prvu knjigu Pohvala i pobijanje dovitljivosti objavio je u prvoj polovini devedesetih kada mu je bilo pedeset tri godine. Time je skrenuo pažnju na sebe kao autora koji, na Huserlovom tragu, integrišući znanja različitih nauka, na originalan, duhovit, pristupačan i naučno utemeljen način promišlja fenomene savremenog sveta i probleme današnjeg čoveka. U ovoj knjizi on nudi inovativnu teoriju inteligencije koja objedinjuje rezultate različitih kognitivnih nauka: neurologije, veštačke inteligencije, psiholingvistike, kognitivne psihologije. Da bi primenio svoju teoriju o inteligenciji, primećuje Gordana Ćirjanić u pogovoru knjizi, Marina koristi sablažnjivo raznorodne primere, "sportsku kreativnost" i "umetničku kreativnost" – Majkl Džordan u košarci, Džek Niklaus u golfu, Markes ili Rilke u književnosti ilustruju zapanjujuću fleksibilnost ljudske inteligencije. Nalazeći potporu za svoju analizu u svedočanstvima mnogih umetnika, Tomasa Mana, Valerija, Žilijena Grina, Henrija Džejmsa, Monea, Pikasa ili Van Goga, autor odbacuje Inspiraciju ili Muze, da bi u središte kreativnog procesa postavio svojstva ljudske inteligencije – čoveka. Krećući od neurologije, on stiže do etike, ističući, kao vrhunsko svojstvo inteligencije, njenu sposobnost da kreira ciljeve, a kao vrhunski cilj – dostojanstvo. "Poput najvećih španskih filozofa, kao što su Grasijan, Unamuno ili Ortega, Hose Antonio Marina nudi vitalistički pogled na svet, ne zapadajući pritom u porok optimizma", kaže Ćirjanićeva. "Njegova teorija je poziv za izlaženjeiz duhovne lenjosti i učmalosti, poziv na inteligentno korišćenje slobode koja je i sama produkt inteligencije, poziv na odgovornost – pre svega prema sebi, a samim tim i drugima, prema Svetu, prema Planeti." Čitaj dalje

On je vladao čitavim civilizovanim svetom. (J. V. Gete o Volteru) * Tokom svog života, Volter (Fransoa Mari Arue) napisao je 20 000 pisama, dopisujući se sa 1 200 raznolikih umova svoga doba. Međutim, Pisma vezana za englesku naciju, objavljena u Londonu 1733, a 1734. godine u Ruanu kao Filozofska pisma (Lettres philosophiques), predstavljaju epistole-eseje-putopise u kojima Volter opisuje svoje viđenje britanskog društva. Živeći u Londonu, tačnije, u Vandsvortu, od 1726. do 1729, u dobrovoljnom izgnanstvu nakon zatočenja u Bastilji (od 17. aprila do 2. maja 1726), družio se sa ser Everardom Fokenerom (1694–1758), engleskim trgovcem i diplomatom. U tom periodu napisao je dvadeset i pet pisama, ne bez ironije i sarkazma, ali sa veoma originalnim slikama i primerima. Prožeta erudicijom i minucioznim analizama društvenih pojava, ali i dela velikih ljudi poput Njutna, Loka, Šekspira, Dekarta... ova pisma obuhvataju sve značajne teme ne samo Britanije već i čitave civilizacije. Zbog veoma širokog opsega teme i književnog stila, ova knjiga svrstava se u Volterov književni opus, iako je njena epistemiologija filozofska. Nakon objavljivanja u Francuskoj, formalno zbog toga što izdavač nije tražio dozvolu od cenzora, a suštinski zbog kritike francuskog apsolutizma i hvaljenja britanske ustavne monarhije, knjiga je zabranjena i javno spaljivana. Volter je morao ponovo da napusti Pariz. Ali, kako kaže u „Petom pismu“ (O anglikanskoj religiji): „Jedan Englez, kao slobodan čovek, na nebo odlazi upravo onim putem koji sam izabere.“ I Volter je izabrao svoj put ‒ beskompromisan put slobodne reči. Čitaj dalje

Dekart je slepima omogućio vid. Uvideli su oni tako greške antike, ali i sopstvene greške, da bi put koji se otvorio za njim bio odista ogroman. Volter * Rene Dekart je, kako kaže Volter posle objavljivanja jednog od njegovih ključnih dela – Principi filozofije, ljude naučio rasuđivanju. Iako je živeo posle renesanse, usvojio je intelektualno interesovanje toga doba za matematiku, filozofiju, umetnost... ali pre svega za analizu, koja proizlazi iz „metodske sumnje“. Jer, ako čovek nije sposoban da načelno sumnja, ne može dosegnuti krajnje istine o sebi i svemu što ga okružuje. U svetskoj filozofskoj i duhovnoj baštini postao je prepoznatljiv po čuvenoj frazi Cogito, ergo sum (koja se na francuskom prvobitno pojavila kao Je pense, donc je suis), to jest, Mislim, dakle, postojim. Prema Dekartu, sve što je prihvaćeno kao istinito mora da se podvrgne proveri razuma. Strasti duše poslednja su Dekartova filozofska rasprava, završena 1649. godine i posvećena princezi Jelisaveti od Bohemije. Strasti o kojima Dekart piše u modernim vremenima evoluiraju u emocije, ali predmet ove rasprave pre svega je zasnovan na metodama prirodnih nauka i polemičkom nastavljanju na prethodnike u ovom večnom filozofskom pitanju, o kojem su pisali Sveti Avgustin, Sveti Toma Akvinski, Tomas Hobs... Dekart izbegava moralisanje i psihološke perspektive, Aristotelove teze, ali i stoičko hrišćansko tumačenje, pišući ovu raspravu kao odgovor na akutnu filozofsku zabrinutost. Strasti koje proučava možemo posmatrati kao interakcije tela i duše. One su, smatra Dekart, suštinski dobre, ali treba izbegavati njihovu zloupotrebu ili njihov višak. Ovo Dekartovo istraživanje, prema mišljenju nekih kasnijih filozofa i istoričara, jasno pokazuje naučni pogled na percepcije kognitivnog uma u zapadnom društvu. Prevod i pogovor Milan Tasić D. Čitaj dalje

„Sve što čovek radi, samo je priprema da se doživi ljubav.“ „Jednostavan je čovek dotle dok božiji darovi u njemu nisu naročito razvrstani i imenovani, ni po smislu ni po dejstvu i moći. Takav čovek je tih i blago osvetljen kao crkvica u kojoj gore mnogo svetiljaka užeženih od raznih darovalaca, namenjenih raznim ciljevima, zemaljskim i nebeskim, i koje se u trajnom miru gase i ponovo pale. I samo svetle.“ Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 - Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Кostiću, Petru Кočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Čitaj dalje

Publikacija Srđana Sremca koja je pred čitaocima rezultat je interesovanja za praksu koja je započeta krajem devedesetih godina XX veka, a posebno se razvila u poslednjoj deceniji na prostoru Srbije i regiona. Naime, reč je o rekonvalescentima koji su pomoć pronašli u rehabilitacionim centrima koji se bore sa problemom zavisnosti (najčešće heroinske i zavisnosti od psihoaktivnih supstanci) i svoj program zasnivaju na religijskim uverenjima. Predmet ove studije predstavlja pitanje o uticaju religije na formiranje identiteta bivših zavisnika. Rad ispituje procese u oporavku od zavisnosti kroz prizmu teorije narativnog identiteta, a posebno istražuje kakvu interakciju ti procesi imaju sa religijskom konverzijom. Rad se fundamentalno fokusira na pitanja kako rekonvalescenti kreiraju i rekreiraju smisao svog života i kako konstruišu svoje narativne identitete kroz životne promene. Takođe, autor pokušava da odgovorim na pitanja poput: gde je mesto i uloga religije u tretiranju bolesti zavisnosti; da li religija uopšte može da odgovori na izazove ove bolesti; da li religija predstavlja novu „zavisnost" ili je ona pak samo supstitucija; kako proces konstrukcije narativnog identiteta uzajamno deluje na specifičnu oblast procesa religijske konverzije; može li iskustvo konverzije jednog pojedinca doprineti stvaranju/konstrukciji narativa „novog života". Naime, uzevši u obzir dosadašnja relevantna, premda ponekad i disparatna istraživanja o toj problematici, i to iz različitih područja – od medicine, psihologije pa sve do teologije – autor holistički povezuje različite naučne pristupe. Čitaj dalje

"Ovo je nesumnjivo najoriginalnije, da ne kažemo i najznačajnije Ničeovo djelo! Ne povodi se ni za kakvim autorom, već nosi sasvim osobeni lični pečat svog tvorca. Nije samo najneobičnije nego i najličnije njegovo djelo. Ni prije ni poslije Tako je govorio Zaratustra, Niče nije stvorio ništa slično. Niti prethodna djela nagovještavaju takav razvoj, niti potonja nastavljaju istim pravcem. Kao da je Niče iznenada podlegao nekom neodoljivom iskušenju, nekoj neodoljivoj potrebi, kao da je u magnovenju našao nov, neponovljiv izraz za svoju osnovnu filozofsku misao, kao da je samo za trenutak progovorio svojim vlastitim jezikom. Niče je u Tako je govorio Zaratustra vidio ni manje ni više nego djelo koje nagoni čovječanstvo na rješenja koja odlučuju o čitavoj čovjekovoj budućnosti." - Iz predgovora Mihaila Ðurića Čitaj dalje

Nevelika Vitgenštajnova knjiga o bojama nastaje kao direktna reakcija na Geteovu raspravu o bojama.

U ovom kratkoj ali nesvakidašnjem ogledu, Radomi Putnik se još jednom vrato Sterijinoj najubojitijoj komediji "Rodoljupci", koja je "jedna od najvećih osuda lažnog i sumanutog rodoljublja". Ovaj zbir eseja je čitanje Sterjinog testamentarnog dela kao moralističke pouke o političkoj praksi. Čitaj dalje

Filosof po struci, Sanja Milić napisala je obimnu studiju sa naslovom "Učenje Nikolaja Berđajeva u svetlu grčke filosofije i istočno-hrišćanske apofatike (Pojam Ungrund-a u kosmologiji i antropologiji)". Posle Uvodne reči i Uvoda, sledi temeljno obrazloženje pojma Ungrund-a, najpre u kosmologiji Nikolaja Berđajeva, potom u njegovoj antropologiji, posle čega dolazi Zaključak i Literatura sa preko sto navedenih knjiga relevantnih za temu kojom se autor bavi. Čitaj dalje

Prema shvatanju antičkih filozofa, ne postoji govor koji zaslužuje da se nazove filozofskim ako je odvojen od filozofskog načina života, kao što ne postoji ni filozofski život ako nije tesno povezan s filozofskim govorom. Pjer Ado ističe da nam se, gledano iz ove perspektive, filozofija i filozofski govor u antici ukazuju kao podvojene, ali u isti mah neodvojive celine. Niko se, naime, ne može smatrati filozofom u zavisnosti od posebnosti ili obimnosti filozofskog govora koji izumeva ili razvija, nego u zavisnosti od toga kako živi; drugim rečima, govor postaje filozofski tek kad se preobrazi u način života. Čitaj dalje

Sadržaj: Uvod O samopredavanju zlu O dobru i zlu O prisiljavanju i nasilju O psihičkoj prisili O fizičkoj prisili i sprečavanju O sili i zlu Postavka problema O moralu bekstva O sentimentalnosti i uživanju O nihilizmu i sažaljenju O religiji koja odbacuje svet Opšte osnove O predmetu ljubavi O granicama ljubavi O vrstama ljubavi O povezanosti ljudi u dobru i zlu Obrazlaganje sile koja se suprotstavlja O maču i pravednosti O lažnim rešenjima problema O duhovnom kompromisu O očišćenju duše Čitaj dalje

Sun Pinova Veština ratovanja smatra se delom koje nimalo ne zaostaje za mnogo slavnijom vojnom raspravom Sun Cua. Kao i Sun Cuovo Umeće ratovanja i Sun Pinovo delo bavi se vojnom strategijom, razotkrivanjem zakonitosti ratne veštine, te idejama koje su i danas aktuelne i prime­njive u ratu. Takođe, kroz knjigu provejavaju biseri drevene kineske mudrosti. Sun Pin (umro 316 p.n.e.) je vojni strateg koji je živeo u Razdoblju zaraćenih država u drevnoj Kini. On je potomak Sun Cua, a vojnoj nauci ga je podučavao pustinjak Gueiguci. Znao je Sun Cuovo Umeće ratova­nja napamet, pa ga je Gueiguci često is­ticao pred ostalim učenicima. Dok je služio u državi Vei, bio je uhapšen pod lažnom optužbom za izdaju. Za kaznu je istetoviran po licu (u to vreme su kriminalci tako kažnjavani) i odstranjene su mu ča­šice sa kolena, zbog čega je do kraja života ostao bogalj. Sun Pinovo delo Veština ratovanja je arheološkim iskopavanjem ponovo otkriveno 1972. godine, nakon što je bilo izgubljeno skoro 2000 godina. Do tada su neki istoričari spekulisali da su Sun Pin i Sun Cu jedna ista osoba, ali je ovim otkrićem dokazano da je Sun Pin zapravo potomak (unuk ili praunuk) Sun Cua. Čitaj dalje

Mudri ljudi ostavili su generacijama posle njih „proizvod“ svoje pameti – mudrost! Izreke tih ljudi su zapisane za budućnost, da se meri prošlost i sadašnjost. Knjiga koju treba stalno čitati! Čitaj dalje

"Zakon pijenja je isti kao i zakon ljubavi: bilo kada, bilo gde, bilo kako. Međutim, i ovamo i onamo važne su sve okolnosti. Prema prirodi vina treba odabrati godišnje doba i doba dana. Postoje lenja vina, koketna vina, brbljiva vina, tragična vina. Najveća je neosetljivost, na primer, piti dramsko vino na prijatnom porodičnom ručku. Isto tako je neukusno na zvaničnoj gozbi piti razbludno vino. Ako si sam i napolju, uvek traži perspektivu; vino voli visinu i vidik, i voli da gleda odozgo..." - B. Hamvaš Hamvaševa filozofija vina je „molitvenik za ateiste“, za one siromašne duhom kojima je potrebna pomoć kako bi okusili stvaran, realan život. Tako specifičnom auditorijumu autor se obraća čista srca, vedro i jednostavno, ali direktno i, često, ne birajući reči kojima karakteriše one ispunjene zabludom, strahom i samoobmanom. Ne želeći da ih nasilno menja i podučava, Hamvaš se opredeljuje za suptilniji književni i filozofski diskurs – za satiru kao osnovni ton, za metaforu, metonimiju i simbol kao pesnički izraz, za izvođenje dokaza i logičko zaključivanje kao filozofski pristup. Ta čudesna i neponovljiva Hamvaševa alhemija, mešavina poetskog, egzaktnog i spekulativnog, u stanju je da nenasilno, gotovo nadčulno preobrati i najortodoksnije nevernike, vodeći ih nepogrešivo ka cilju – ka samospoznaji i oboženju, ka „spiritualnoj esenciji Jednog“. Kompoziciona struktura „Filozofije vina“ zasnovana je na tri ontološke celine. Kod Hamvaša ovo trojstvo dobija viši smisao: „svaka dobra knjiga raščlanjena je na tri dela“, trojka je „savršena deoba“ , a i „broj vina je trojka“. Sklon izvođenju logičkih zaključaka, pisac ide dalje u objašnjavanju dubljeg značenja broja tri. U igru, verbalnu i intelektualnu, koja ima prizvuk čarolije, ulazi sada planeta Saturn kao „simbol velikog primordijalnog rajskog poretka“ – kada je svako biće i svaka stvar bila na svome mestu i kada je nepomućena sreća vladala svetom. Ova planeta povezana je sa trojkom koja označava meru, a samim tim i sa vinom koje uzdiže čoveka iz sveta poremećenih vrednosti, haosa i entropije u univerzum reda, sistema i sklada, u „poredak zlatnog doba“. Red je ključ uspostavljanja smisla, put ka Jednom i Jedinstvenom. I tako neprimetno uranjamo u filozofiju vina. Čitaj dalje

Prikazivanje Šopenhauerove i Ničeove filozofije prate suprotne nedoumice. Šopenhauer piše sasvim jasno: njegov način mišljenja i izražavanja u potpunosti isključuje neko "originalno shvatanje" njegovog učenja koje bi izmenilo ono prethodno važeće - što je još uvek moguće kod Platona, Spinoze, Kanta i Hegela. Ukoliko prikaz nastoji da bude više od pukog izveštaja, onda on mora da prekorači sam sadržaj učenja i da se upusti u dalje i kritičko razmatranje njegovih veza sa kulturnim činjenicama, psihološkom pozadinom, saznajnim normama i moralnim vrednostima. Ako u slučaju Šopenhauera logičko tumačenje nije potrebno, kod Ničea ono nije ni moguće. Ako bih ovde pokušao da hladnim naučnim stilom umirim njegov pesnički ili emocijama ispunjen jezik, onda to ne bi bila samo promena forme, već bi to značilo podići njegove izjave na nivo apstrakcije koje one same nisu dostigle i koji bi onda mogao da bude usmeren ka nekim drugačijim pravcima. On sam, jednostavno, daje premalo za filozofsko tumačenje koje teži prostom prikazu, dok, za isto, Šopenhauer nudi suviše. Čitaj dalje

"Lepota je najviši princip i najviši cilj umetnosti." - Gete "Ženama je potrebna lepota da bi ih muškarci voleli i glupost da bi one volele muškarce." - Koko Šanel "Mladost je čista već samim tim što je mladost." - Dostojevski "Gotovo da više i nema pravih muškaraca, mnogi od njih su postali vegeterijanci." - Za Za Gabor "Sreća nije nešto gotovo. Ona dolazi iz tvojih dela." - Dalaj Lama Čitaj dalje

"Začuđujuća je blizina dijalektike i sofistike koja izbija gotovo sa svake strane Aristotelove analize dijalektičkog diskursa u Topici. Najzad, sam Aristotel govori o "neposrednom susedstvu" dijalektike i sofistike. Susedstvo jasno nije neposredno i prijateljstvo; naprotiv susedi su ponajpre oni koji se glože oko međa, a blizina im pre i češće predstavlja teret nego ničim zasluženu sreću. Najbolje je od svega nemati suseda, a ako ih imamo da budu daleko. Nevolja je imati bliskog suseda, i to još takvog kakva je sofistika. Šta je to što je dijalektiku dovelo u takvu blizinu sofistike kod Aristotela? Svakako može se ovoj analogiji odmah prigovoriti to da su i neprijatelji bliski i da štaviše moraju biti bliski da bi bili pavi neprijatelji, te da je bliskost dijalektike i sofistike kao nepomirljivih suseda ostvarena već kod Sokrata. Ne kaže li najzad Platon da u lovu na sofistu prethodno moramo filozofa uloviti, jer da su "mesta" na kojima su skriveni gotovo podjednako nedostupna, te da spor između njih oko međa nije ni manje ni više nego spor oko bivstva bića i istine, dakle spor oko međa kao takvih? Kod Aristotela se međutim ne radi više o toj blizini nepomirljivih neprijatelja već o blizini onih koji samo glume filozofa: ni dijalektika ni sofistika nemaju vlastiti "predmet već se kreću i postoje na tlu zajedničkih mnjenja. One su za Aristotela pravi susedi koji dele tlo i vazduh, a njihovo suprotstavljanje i sukob mogući su samo na osnovu toga, i na osnovu razlike koju dele u odnosu na filozofiju. To začuđuje ponajpre ako se ima u vidu Aristotelovo obrazovanje u Akademiji: neobično je da jedan od ključnih Platonovih pojmova, pojam dijalektike, doživljava takvu transformaciju kod Aristotela te da od pune i naglašene suprotnosti dijalektike i sofistike kod Platona dolazimo do njihove blizine kod Aristotela i to do blizine koja se mogla postići samo na račun dijalektike. Jer, Aristotelova konačna ocena sofistike kao lažne i "prividne mudrosti" uz obavezno prekorno naglašavanje sofističkog naplaćivanja intelektualnih usluga ne izlazi iz okvira Sokratove i Platonove kritike - štaviše, ta njegova ocena je pre manje-više uspeli citat iz Platona nego što je polazna osnova za njegovu kritiku sofistike, jer ni dijalektika za njega nije "mudrost", a optužba za uzimanje novca bila je deplasirana već u rnutku kad je izrečena, a kod Aristotela zvuči još dodatno neoprezno i prazno - ali put od dijalektike kao sinonima za filozofiju do dijalektike koja tek "oblači ruho" filozofije ostavlja utisak gotovo revolucionarnog zahvata. Istovremeno, time se Platonov dualni odnos - ili dualitet - dijalektike/filozofije i sofistike prevodi u trojni odnos filozofija + dijalektika - sofistika. I jasno, odmah se otvara pitanje o relacijama koje postoje u tom trojnom odnosu: filozofija vers. dijalektika/sofistika, dijalektika vers. sofistika..." - Iz pogovora koji je za ovo izdanje napisao Slobodan Blagojević Čitaj dalje

Misli nisu tematski ili na neki drugi način sistematizovane, već su date redosledom kojim se javljaju u Njegoševim delima: Gorski vijenac, Luča mikrokozma, Lažni car Šćepan mali i ostalim izvorima Izostavljanja nisu posebno označavana kako se ne bi otežavalo čitanje. Mada ima dosta arhaizama i manje poznatih reči, tekst je razumljiv. Čitaj dalje

“Ovaj rad uspoređuje ‘ranu filozofiju G.W.F. Hegela’ s ‘ranom teologijom J. Moltmanna’. Za mene je on prožet iznenađenjima jer me podsjetio na moje početke od prije pedeset godina – ‘Teologiju nade’ iz 1964. – i od prije četrdeset godina – ‘Raspetog Boga’ iz 1972. ‘Podsjetio’ je preslaba riječ, točnija bi bila ‘upozorio’, budući da sam tijekom daljeg teološkog rada te početke napustio i na njih sam zaboravio. Tada se odvijala velika rasprava s teologijom koja je nosila predznak ‘Bog-je-mrtav’, posebno u SAD-u. Istodobno su bili počeli i kršćansko-marksistički dijalozi koji su vodili k prijepornom ‘socijalizmu s ljudskim likom’ Aleksandra Dubčeka u ČSSR-u. Pokušavali smo uvjeriti lijevohegelijanske marksiste pomoću kršćanske teologije tako da posegnemo za ranim, još od francuske revolucije veoma utjecajnim Hegelom. Njegovo je rano dijalektičko mišljenje bilo usmjereno ka budućnosti. Njegov je ‘spekulativni Veliki petak’, prema našem shvaćanju, pozivao ove ateističke marksiste da svoj ateizam teološki promisle i prevladaju. Tada je češki marksist Gardavski napisao knjigu pod naslovom ‘Bog nije posve mrtav’.” - Jürgen Moltmann Čitaj dalje

Renata Salecl u izvrsno napisanoj knjizi "Tiranija izbora" pokazuje kako je izbor postao ključno obeležje modernog života: od supermarketa do identiteta, od porodice od politike, od kulture do interneta, od privatnosti do knjiga za samopomoć, od vlastitog životnog stila do opsesije životima slavnih. Zašto nas izbor ispunjava strepnjom? Da li nas je mogućnost neprestanog izbora učinila srećnijim? Na osnovu čega biramo? Da li umesto nas bira neko drugi? Da li smo zbog obilja svakodnevnih izbora odustali od najvažnijih izbora u našim životima? Kako je ideju izbora zamenila tiranija izbora? Knjiga Tiranija izbora prevedena je na više od deset svetskih jezika, izazvala je ogromno interesovanje čitalaca u kojima je objavljena, a u kritici se kaže da je to najuticajnija knjiga koja se pojavila posle Doktrine šoka Naomi Klajn. Istražujući različite mehanizme izbora, Renata Salecl pokazuje kako je inflacija izbora potisnula patos slobode pretvarajući se u izvor teskobe, nezadovoljstva i nesigurnosti. Opsednuti svojim ličnim izborima, veoma često ne primećujemo „kako oni uopšte nisu lični, već na njih silno utiče društvo u kojem živimo”. Čitaj dalje

"Specifičnost para-fenomena je da su oni deo ljudskog duga, koji pokušava da dokaže autohtonost nekih pojava nezavisno od njihovog stvaraoca, od čoveka, ali i da ne postoji "misao i njeno stvaralaštvo" izvan čovekovog mozga. U suštini para-fenomeni su produkt čovekovih misli pretvorenih i svojevrsne talase i vibracije za kojima se traga u više oblasti. Ova knjiga je dokaz enciklopedijske obrazovanosti njenog autora i suptilnosti njegovog istraživačkog duha." - Iz recenzije Dušana Stošića Čitaj dalje

KO JE VLADIMIR VUJIĆ? Nova knjiga Vladimir Dimitrijevića, "Tržište ili hram" ispravlja višedecenijsku nepravdu i vraća Vladimira Vujića, ličnog sekretara Arčibalda Rajsa i jednog od najproduktivnijih srpskih umova, na zasluženo mesto. Knjiga je nastala na osnovu doktorske disertacije odbranjene na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu jula 2016, pred komisijom u kojoj su bili prof. dr Jovan Delić, prof. dr Milan Radulović i dr Dragan Hamović. Čitaj dalje

Sadržaj: TEORIJA I PRAKSA PSIHOTERAPIJE Neuroza kao šansa za sazrevanje Potreba za identifikacijom i otpor autoritetu u toku psihoterapije mladih Doživljaj vremena u psihoanadizi i u analitički orijentisanoj psihoterapiji Granice psihoterapije - antropološke i medicinske Etički aspekti psihoterapije KULTUROLOŠKI VID PSIHOTERAPIJE Psihoza i literatura Uticaj psihoanalitičks teorije snova na moderni roman Krize umetnika Traženje smisla u bolu i bol kao šansa čovekova Separcija bez žaljenja? ČOVEK IZMEĐU PSIHOLOGIJE I RELIGIJE Pagansko, starozapetno i novozavetno u savremenom Čitaj dalje

Saznajte šta su govorili: Ivo Andrić, Matija Bećković, Jovan Dučić, Duško Radović, Meša Selimović, Vladika Nikolaj Velimirović; srpske poslovice...