Ove ribe su postale slavne zbog svoje sposobnosti da očiste kožu od mrtvih i oštećenih delova ćelija kože, ostavljajući nedirnutim živa i zdrava područja kože. U ovom trenutku, SPA odmarališta sa ribama doktorima postoje u Hrvatskoj, Japanu, Kini, Belgiji, Holandiji, Južnoj Koreji, Singapuru, Mađarskoj, SAD, Slovačkoj, Indiji, Tajlandu, Indoneziji, Maleziji, Filipinima, Hong Kongu, gde riba čisti kožu ljudima koji iznajmljuju SPA kupatila. Izuzetni rezultati u lečenju psorijaze. Prilikom grickanja kože, istu obogaćuju određenim enzimima… Prirodno stanište: Garra Rufa u prirodi živi u slivovima Severnog i Centralnog dela Bliskog istoka, Turske, Sirije, Iraka i Irana. Hrana: Garra Rufa, ako se drži u akvarijumu sa drugim ribama, ubrzo gubi želju da struže kožu i prebacuje se na normalnu hranu za ribe. Prodajna veličina: 3–5 cm

Sijamski plavi petlić je jedna od najpopularnijih ukrasnih riba. Cilj uzgoja je bio stvaranje oblika ribe sa neobičnim koloritom. Spora/neaktivna riba koja će u zajednici sa velikim dinamičnim ribama najviše vremena provoditi u skloništima. Može se držati u veoma malim akvarijumima (par litara). Mužjaci se moraju čuvati odvojeno, jer će doći do borbe, koja će rezultirati slabljenjem protivnika, pa i smrti. Mužjak ima raskošno obojena peraja, ženka potpuno neugledna. Maksimalna veličina: 7 cm Prirodno stanište: mali rovovi i privremeni bazeni na kopnu u Jugoistočnoj Aziji, Tajland Životni vek: 2–3 godine Minimalna zapremina akvarijuma: 3–5 litara po paru Optimalni uslovi/parametri vode: T = 21–29°C; 5–15º DGH; pH 6–8; redovna zamena vode, plutajuće bilje Hrana: smrznuta hrana, dafnija, suva, sitnija granula i listići Prodajna veličina: 3–4,5 cm

Jedne od najpopularnijih vrsta kozica u svetu koje ne samo da su lepe, nego su i odlični čistači akvarijuma. Dolaze nam sa Tajvana. Veoma su aktivne i brzo se razmnožavaju. Spadaju u istu porodicu kao i red cherry kozice, tako da im odgovaraju isti uslovi. Iako se mogu držati i u malim akvarijumima (već od 10l), mnogi ljudi ih koriste i u velikim, jer skupljaju otpad i utiču na rasprostranjenost algi. Imaju prelepu plavu boju, potpuno su bezopasni za sve stanovnike akvarijuma, dobri su čistači i brinu o biljkama. Temperatura koja im odgovara se kreće od 18, pa sve do 28 stepeni. U akvarijumima u kojima ima algi, otpada od hrane, kao i biljaka koje se raspadaju, ove kozice će se osećati kao kod kuće. Naravno, rado će prihvatiti sve vrste hrane koja padne na dno. Treba voditi računa da se u akvarijum s njima ne ubacuje ništa što sadrži bakar, budući da je on smrtonosan za sve kozice. Rastu do 4cm.

Colisa lalia jedna je od najpopularnijih vrsta labirintovki u akvaristici. Pored toga što su kolise iz prirode jako lepo obojene, selekcijom je dobijeno nekoliko formi koje se svojim bojama mogu meriti sa ribicama koralnih grebena. Veoma su rasprostranjene u Pakistanu, Indiji i Bangladešu. Žive u plitkim vodama bogatim vegetacijom, jezercima, močvarama, kanalima za navodnjavanje i pirinčanim poljima. Trenutno važeći naučni naziv ove vrste je Trichogaster lalius, pre nekoliko godina kompletan rod Colisa preimenovan je u Trichogaster, dok su sve vrste trihogastera prebačene u rod Trichopodus. Obzirom da su imena kolisa i trihogaster odomaćena kod naših akvarista mi ćemo ih opisati pod starim nazivima. Colisa lalia raste do 7cm, ženke su nešto kraće. Divlje ribe su crvene boje sa dijagonalnim plavim linijama, ovo je boja mužjaka dok su ženke neugledne smeđe boje, ponekad sa tragovima crvene i plave boje na telu. Leđno i analno peraje je dugačko, pružaju se sve do repnog peraja. Grudna peraja su končasta i bitan su taktilni organ, kolise se često mogu videti kako svojim perajima opipavaju po akvarijumu ili pomoću njih komuniciraju međusobno. Telo im je veoma visoko i ovalnog oblika. Pored divlje forme postoje još i plave kolise, neon plave, neon crvene i sunset ili flame kolise. Većina kolisa dolazi nam od azijskih odgajivača koji su i razvili sve postojeće varijetete. Odgajene kolise bolje su prilagođene na tvrđu vodu i višu pH vrednost od divljih srodnika. Idealna im je temperatura 22 – 27°C, pH vrednost 6.0-7.5 i tvrdoća do 18 dH. Miroljubive su po prirodi i mogu se čuvati sa značajno sitnijim ribicama. Nisu zahtevne, pa su idealni stanovnici zajedničkog akvarijuma. Lepo se kombinuju sa svim tetrama, razborama i sličnim mirnim ribama. Akvarijum sa kolisama treba biti bez snažnog protoka koji im ne odgovara, sa dosta biljaka i dekorativnih elemenata. Bar jedan deo površine akvarijuma treba biti slobodan jer kao i sve labirintovke koriste atmosferski vazduh za disanje. Treba biti obazriv kod upotrebe različitih aerosola u blizini akvarijuma jer im mogu naštetiti više nego drugim ribicama. Često se u prodaji nalaze isključivo mužjaci. Pored toga što su mnogo atraktivniji od ženki, mužjaci mogu postati teritorijalni kada su u akvarijumu prisutne i ženke. Za čuvanje oba pola preporučuje se veći akvarijum sa dovoljno mesta za skrivanje. Colisa lalia je svaštojed i rado prihvataju suvu hranu poput Sera GVG mix, Sera san ili Tetra Pro Colour. Mrest kolisa isti je kao kod Trihogastera, izgradnja penastog gnezda na površini uz upotrebu plivajućih biljaka prethodi samom polaganju ikri koje je veoma interesantno. Broj ikri je veliki, 600-800 potpuno providnih ikri će biti položeno u mrestu. Mužjak će preuzeti brigu o gnezdu, popravljati ga, vraćati ispale ikre i braniti od drugih riba. Mlađ se leže u roku od 36h i još nekoliko dana apsorbuje žumance. Mužjak se može ostaviti sa mladima nekoliko dana jer ih neće dirati. Tek izlegle kolise veoma su sitne i dugo se hrane infuzorijom. Mlade ribe prelaze na disanje pomoću labirinta nakon dve nedelje i tada nivo vode treba sniziti kako bi im se olakšalo uzimanje vazduha. Životni vek kolisa je do 4 godine.

Jedan od najčešćih i najpopularnijih puževa u akvaristici. Ime su dobile po svom specifično tackastom oklopu. Narastu do 2cm, ne više, tako da su pogodni i za manje akvarijume. Opasnost od preteranog razmnožavanja ne postoji, jer im za to treba poluslana voda. Postoje podaci da je razmnožavanje uspelo i u slatkoj vodi, ali oni nisu potvrđeni. Glavna odlika Nerita je to što se hrane svim vrstama algi, i na taj način akvarijum održavaju čistim. Druga odlika je, naravno, njihov izgled. Pored algi, rado prihvataju tablete spiruline, kai i bareno povrće. Kao i kod svih drugih nerita, sklone su ispadanju iz akvarijuma, pogotovo ako im parametri vode ne odgovaraju, pa se preporučuje da akvarijum u kom se drže ima poklopac. Spadaju i miroljubive vrste i neće smetati nijednom stanovniku akvarijuma, dok se same mogu naći na meti botija i helena, tako da ih sa njima ne bi trebalo držati. Idealna temperatura vode je od 22 do 26C.

Apistogramma Cacatuides jedan je od najčešćih patuljastih ciklida koji se drže u akvarijumima. Naziv su dobili po sličnosti sa kakaduom, prvih par žbica leđnog peraja su im izdužene i ribe ih često podižu i spuštaju slično poznatom papagaju. Kakatuides, drugi deo latinskog imena često koriste srpski akvaristi. U prirodi se ove Apistogramme nalaze u slivu Amazona, u malim potocima i lagunama kišnih šuma Perua i Kolumbije. Za razliku od ostalih pripadnika istog roda, nisu ugrožene i divlja populacija je stabilna. Većina riba koje dolaze u prodaju odgajene su u akvarijumu. Velika je razlika u veličini i izgledu mužjaka i ženke, mužjaci dostižu dužinu do 8cm i peraja su im značajno veća i obojenija nego kod ženki (uglavnom narandžasto-crvena, sa crnim tačkama ili solidne boje). Trbušna peraja kod mužjaka su transparentna. Ženke su upola manje i dostižu maksimalno 5cm, imaju manja peraja i trbušna peraja su crna, a osnovna boja je žuta. Crna hirizontalna linija proteže se celom dužinom tela. Boje kod ženki postaju izražene u toku mresta, ostaju takve i kod ženki koje čuvaju mlađ. Oba pola imaju crnu vertikalnu liniju koja prelazi preko oka i škržnih poklopaca. U prirodi se pojavljuje nekoliko različito obojenih formi, daljom selekcijom dobijeni su izuzetno atraktivni varijeteti, Orange flash, Double i Triple Red, Triple White. Obzirom da u prirodi žive na velikom području, u malim vodotokovima, gde se uslovi brzo menjaju, Kakatuidesi su tolerantni prema parametrima vode, idealna temperatura im je od 22-29 °C, mada se mogu prilagoditi temperaturama i preko 30 °C, a podnose i niske temperature sve do 15 °C. Tvrdoća vode od 0-300ppm im odgovara, kao i pH 6.5-pH 8.0. Za razliku od ostalih „patuljaka“ često se uspešno mreste u alkalnoj vodi. Mrest se odvija u šupljinama, pukotinama, kokosu ili ispod lista biljaka. Brigu o ikri i mladima preuzima ženka dok mužjak brani teritoriju, ponekad je predanost ženke tolika da otera mužjaka u potpunosti, a ponekad se dešava da se mužjak pridruži nezi mladih. Mrest se često dešava i u zajedničkom akvarijumu, a ukoliko želite da veći broj mlađi preživi, Kakatuidese ne treba kombinovati sa brzim plivačima ili krupnim ribama. Od prvog dana mlađ se može hraniti Artemijom. Apistogramma Cacatuoides može se čuvati i u manjem akvarijumu kao par, u srednjim akvarijumima mogu se naseljavati kao harem, a u velikim akvarijumima može se čuvati i više mužjaka. Mužjaci su izrazito teritorijalni, dok manji okršaji postoje i među ženkama. Ponekad dolazi do pojave pseudoženki – zbog prisustva dominantnog mužjaka. Manje ribe ne razvijaju velika peraja i karakterističnu obojenost, već izgledom podsećaju na ženku. Teritorijalnost se javlja i kod ženki. Ove ribe idealan su izbor za biljni akvarijum, treba im obezbediti dosta krša, panjeva i kamena na dnu, gde će ove ribe provoditi većinu vremena. Različite vrste tetri idealno su društvo. Treba obratiti pažnju na velika usta koja ove ribe imaju tako da mogu pojesti sitniju ribu ili kozice. Početnicima koji se interesuju za patuljaste cilide ovu ribu uvek preporučujemo, ova nezahtevna vrsta sa razlogom je omiljena i kod iskusnih akvarista.

Furkata je najčešća vrsta patuljastih duga u akvaristici. Prvi put su opisane 1955. godine, u akvaristiku su uvedene 1981. i naglo postaju veoma popularne. Divlje ribe nisu dostupne akvaristima, sve furkate koje danas imamo u akvarijumima potomci su riba prikupljenih 1981.godine. Raniji naziv im je bio Popondetta furcata, sa ovim nazivom su stigle i na naše tržište, pa se naziv Furkata ustalio među domaćim akvaristima. Verovatno će uskoro biti izdvojene od roda Pseudomugil, sa imenom Popondichthys furcatus. Vrsta je endemska, naseljava veoma mali deo Papua Nove Gvineje, gde se mogu naći u nizijskim šumskim potocima sa bogatom vegetacijom i bistrom vodom umerenog toka. Uslovi u kojima žive su prilično stabilni, i kod čuvanja Furkata treba obratiti pažnju da se ne izlažu naglim promenama. Idealna im je temperatura u rasponu 24 – 28 °C, pH vrednost od 7.0-8.0 i tvrdoća vode od 10-20dH. Osetljive su na pad pH vrednosti i akumulaciju azotnih jedinjenja, u tim situacijama imunitet im opada i veoma lako podležu infekcijama. Slično se dešava i kada je temperatura vode visoka, a količina rastvorenog kiseonika mala. Furkata je karakteristična po svojoj žutoj boji kojom su oivičena sva peraja ,zavisno od soja i od ishrane može se javiti i narandžasta boja na delovima peraja. Kao i ostale ribe iz roda Pseudomugil, njihova grudna peraja su usmerena na gore, nalaze se iznad tela riba, pa ribice izgledaju kao da lete po vodi. Oči su im svetlo plave boje. Sve jarko obojene ribe su mužjaci, dok se kod ženki žuta boja javlja samo u tragovima, njihova peraja su manja, stomak istaknutiji i nešto su manjeg rasta. Ove razlike su lako uočljive čak i na veličini od 2cm. Maksimalna veličina im je 6cm. Ponašanje furkata je takođe veoma interesantno, zreli mužjaci će veoma često odmeravati snage, plivajući naspramno sa raširenim perajima, u pokušaju da uspostave dominaciju. Na isti način se prezentuju ženkama pre mresta. Iako su veoma temperamentne ribe, konstantno aktivne, povrede su veoma retke ,mada se može desiti da slabiji mužjak u pokušaju da se skloni iskoči iz akvarijuma. Pošto su sklone iskakanju, preporučujemo vam akvarijum sa poklopcem. Po prirodi su jatne ribe, jato od 8-10 primeraka može se čuvati u 50-ak litara vode. Većinu vremena će provoditi u gornjoj polovini akvarijuma, tako da se lepo kombinuju sa većinom mirnih tetri i barbusa, koji se više drže sredine. Vrste koje grickaju peraja, krupne i agresivne ribe treba izbegavati. Ribice koje potiču iz mekih i kiselih voda, takođe nisu dobar izbor. Akvarijum je najbolje urediti sa dosta biljaka, naročito mahovine i plivajućih biljaka jer će na njima furkate polagati ikru. U prirodi se hrane fito i zooplanktonom, insektima, račićima i crvima. U akvarijumu se mogu hraniti kvalitetnim suvim hranama kao što su Tetra Rubin, Sera San ili Sera GVG mix. Povremen dodatak žive hrane, Artemije na primer, doprinosi vitalnosti furkata. Žive hrane iz prirode treba izbegavati jer sa sobom mogu nositi niz patogena. Mrest je u jatu polno zrelih furkata svakodnevna pojava, nekoliko lepljivih ikri će redovno biti položeno na biljke ili veštačku podlogu. Inkubacija u relativno krupnoj ikri traje 10-20 dana, pošto će svim ribicama u akvarijumu ikra biti ukusan zalogaj, najveći deo biva pojeden. Mlađ je po izleganju potpuno razvijena, prilično krupna i odmah joj se može ponuditi Artemija ili veoma sitna suva hrana. Rastu prilično brzo i sa nekoliko meseci su polno zrele. Životni vek im je 3-6 godina. Furkata je idealna ribica za sve akvariste koji su savladali osnove održavanja higijene akvarijuma, žele da imaju patuljaste duge u istom, a da ne moraju podešavati parametre vode (voda iz većine gradskih vodovoda u Srbiji idealna je za furkate). Unošenje furkata u biološki nezreo akvarijum nije preporučljivo.

Pigmejac je najmanja vrsta koridorasa, i kao takav pogodan je za veoma male, tzv. nano akvarijume. Poreklom je iz basena Rio Madeira u Brazilu, gde živi u malim vodotokovima i plavnim područjima, često se velika jata mogu naći u priobalnoj vegetaciji i uz korenje drveća. Sa maksimalnom dužinom od 32mm jedna je od najmanjih ribica u akvaristici. Od većine drugih koridorasa razlikuje se i po obliku tela koje je vitkije i izduženije, prilagođenije slobodnom plivanju više nego konstantnom boravku na dnu. Mužjaci pigmejaca su kao i kod drugih muljara manji od ženki. Telo im je srebrnkasto i celom dužinom tela se proteže crna linija po sredini, od usta do repa. Od C.hastatusa se razlikuje prisustvom crne linije, a od Habrosusa srebrnom bojom tela. Idealna temperatura za čuvanje pigmajaca je 20 – 26 °C, pH vrednost od 6-7,5 i tvrdoća od 2-15dH. Uređenje akvarijuma nije od presudnog značaja, ali će se pigmejci najsigurnije osećati u amazonskom biotop akvarijumu sa tamnom vodom, dosta granja i lišća. Posebno efektno je naseliti veliko jato pigmejaca u biljni akvarijum, gde će jatna priroda ovih riba posebno doći do izražaja. Njihova jata su jako kompaktna i pigmejci na okupu pružaju utisak da je akvarijum mnogo veći od svoje stvarne zapremine. Preporučujemo da broj pigmejaca bude od 10-ak pa naviše, jer se ove male ribe neće ni primećivati kada ih je malo. Sve male jatne ribe dobro su društvo pigmejcima, Razbora espei, Kraljevska neonka, Mikrorazbora i druge slične ribice lepo će se uklopiti kako u malim, tako i u velikim akvarijumima. Kozice su isto dobar izbor jer pigmejci neće dirati podmladak šrimpova. Kao i svi drugi koridorasi, pigmejci hranu pronalaze pretražujući podlogu, često se smatraju čistačima jer će ukloniti svu nepojedenu hranu iz akvarijuma. Koridorasi ne stružu alge i ne hrane se izmetom drugih riba. Kada je u akvarijumu mnogo brzih i proždrljivih riba često ostanu gladni i potrebno ih je ciljano hraniti, koristiti hranu koja brzo tone kao što je Sera Discus granulat, Tetra Min granulat ili tabletirane hrane poput Tetra waffer mix. Sa posebnim apetitom će jesti živu i smrznutu hranu, naročito crve i larve kojima se hrane u prirodi. Kod upotrebe žive hrane posebnu pažnju treba obratiti na poreklo jer je ona čest uzrok različitih bolesti. Ove ribice su aktivne noću, hraniti se mogu i kad se ugase svetla na akvarijumu, tako sprečavamo da se ostale ribe prejedu, a koridorasi ostanu gladni. Kod pigmejaca treba obratiti pažnju na veličinu hrane koja se koristi, jer ove minijaturne ribe imaju mala usta. Ove ribice se mreste slično kao i drugi muljari, broj ikri je manji, do 100. Mlađ je sitna i treba im prilagoditi veličinu hrane, duže vremena ih treba hraniti Artemijom. Pigmejac retko dira ikru i mlađ, pa je uspešan mrest moguć u vrsnom akvarijumu sa jatom pigmejaca. Od svih patuljastih koridorasa pigmejac je najčešći stanovnik malih akvarijuma, i naša su preporuka svim akvaristima koje interesuju minijaturne ribe.

Za ove ribe je karakteristican ravan profil ledja , intenzivno ispupcen grudni deo a grudna peraja smestena su na kraju tela. Sekirice vole brzu vodu , bogatu kiseonikom i mogu da zadrze svoj polozaj u struji dovoljno jakoj da slomi mekse biljke, zato joj treba omoguciti pravi medij koji ce zadovoljiti ribe a da pritom ne osteti biljke. Sekirice uvek drzite u jatu koji broje broji najmanje pet riba , da ne bi doslo do uginuca zbog stresa. Sklone su dobijanju bolesti belih tackica( ich) , zato je potrebno drzati ih u karantinu minimum dve nedelje pre nego sto ih stavite u akvarijum. Nazalost, lisnata hrana nije dovoljna za sekirice pa im treba osigurati zivu i zamrznutu hranu.One vole vocne musice i komarce , kao i larve komaraca pa se potrudite i obezbedite im raznovrsnu hranu ovog tipa.Njihova usta su izokrenuta sto ukazuje na to da se hrane pri povrsini i ako ce hranu sakupljati dok tone , nece je sakupljati po dnu. Mrest: Sekirica se moze mrestiti u akvarijumskim uslovima. Za to je potrebna meka, blago kisela voda.Sekirice jaja polazu na korenje plutajucih biljaka ali nekada ce pasti i na dno.Izlegu se nakon 24-36 sati a mladima je potrebno jako malo zive hrane.

Septaria porcellana – ovi slatkovodni puževi oblikom i načinom života podsećaju na svoje morske srodnike koje često nalazimo na obali. Deo svog životnog ciklusa larve ovih puževa provode u moru tako da je razmnožavanje u akvarijumu nemoguće i ne postoji opasnost od nekontrolisanog razmnožavanja. Poreklom su iz jugoistočne Azije, gde žive na ušćima reka i hrane se algama, biofilmom i detritom. Odrasle septarije dostižu dužinu od 4cm, širinu od 24mm, i visinu do 1cm. Obojenost je uglavnom smeđa, šare dosta variraju kod pojedinačnih primeraka. Životni vek im je preko dve godine. Za pravilan rast i razvoj potrbna im je voda tvrdoće preko 3KH, i ph vrednost oko neutralne. Temperatura ne bi trebala da prelazi 28 °C. Septaria porcellana, slično morskim prilepcima, drži se izuzetno čvrsto i potrebno je obratiti pažnju kada se odvajaju od podloge, nokat se zavuče ipod prednjeg kraja puža, puž će se priljubiti uz podlogu, ali će ubrzo popustiti i pokušati da se pomeri i tada se može odvojiti bez opasnosti da se puž povredi. Septaria porcellana je novitet u akvaristici i pokazala se kao izuzetno dobar algar, u rangu sa ostalim neritinama, većinu vremena će provoditi na stranicama akvarijuma, drvetu i kamenu, povremeno i na podlozi. Alge uklanjaju u jednom prolasku što ih čini veoma efikasnim. Kada u akvarijumu nema dovoljno algi poželjno je dodavati hranu biljnog porekla, npr. Sera Spirulina ili Tetra Waffer ili sveže povrće. Ovi slatkovodni prilepci izuzetno su miroljubivi i mogu se kombinovati sa ostalim puževima, ribama i kozicama. Pošto se ne odvajaju od podloge i stopalo im je stalno zaštićeno, mogu se naseljavati i tamo gde bi drugi puževi bili ugroženi. Kombinacije sa ribama koje se hrane puževima treba izbegavati, kao i kombinovanje sa helenama.

Ancistrus je naziv čitavog roda ribica u porodici lorikarida. Veoma su rasprostranjeni u Južnoj Americi i različite vrste žive od Paname na severu sve do Argentine na jugu. Građa tela je karakteristična za sve lorikaride, spljošteno telo, prisustvo koštanih ploča i modifikovan usni aparat. Pripadnici roda se razlikuju od ostalih lorikarida po prisustvu mekih izraslina na glavi -„brkova“, po kojima su i dobili naziv u mnogim jezicima (bristlenose, bushynose (engleski), antennenwelse (nemački)). Ove izrasline kod ženki su mnogo manje ili izostaju. Iza škrga se nalazi nekoliko izrastaja poput kukica – intraoperkularni zubi služe za odbranu, pokretni su i treba obratiti pažnju kod hvatanja da se ribe ne upetljaju u mrežicu i povrede. Ancistrusi koje držimo u akvarijumu su najverovatnije nastali ukrštanjem više vrsta, do skoro se u literaturi pojavljivao pod nazivom Ancistrus sp.3, a poslednji naziv koji ove ribice imaju je Ancistrus cf. cirrhosus, jer je običan ancistrus najsličniji A. cirrhosusu koji potiče iz Argentine. U literaturi se često spominju i A. temminckii, A. dolichopterus i A. hoplogenys kada se govori o običnom ancistrusu. Ove vrste se retko nalaze u prodaji. Ancistusi su veoma prilagodljivi i mogu se čuvati u različitim uslovima, jedino treba izbegavati suviše nagle promene. Mogu živeti i do 12 godina i dostići veličinu od 15cm. Boja ancistrusa značajno varira, osnovna boja tela je smeđe-zelena, na telu se nalaze mnogobrojne svetlije tačke različite veličine. Pojedini sojevi mogu biti i dosta tamniji, ali i svetliji. Boja pojedinačnog primerka varira od raspoloženja ribe i uslova u kojima se čuva. Danas postoje i albino ancistrusi, LDA-16, dvobojni, crveni, kao i šlajeri navedenih boja. Ancistrusi su veoma popularni jer najveći deo njihove ishrane čine alge, sve braon i zelene alge veoma brzo će očistiti iz akvarijuma. Da biste sačuvali vitalnost ancistrusa kada je količina algi u akvarijumu mala treba ih hraniti sa Sera spirulinom, Tetra plecominom, Sera florom ili drugom hranom biljnog porekla. Rado prihvataju i sveže povrće, blitvu, spanać, krastavac i tikvice. Prisustvo drveta u ishrani ancistrusa nije obavezno, ali je korisno jer će mala količina lignina sprečiti nastanak probavnih smetnji. Veoma često dolazi i do uspešnog mresta ancistrusa u zajedničkom akvarijumu. Mužjak pronalazi zaklon, šupljinu u drvetu, kamenu ili kokosu, a postoje i keramičke cevi za mrest ancistrusa. On ovu šupljinu čuva od ostalih riba, čisti je i priziva ženku pokazujući brkove. Ženka polaže do 200 krupnih žutih ikri, o kojima se mužjak brine. Uklanja neoplođene ikre i konstantnim pokretima peraja dovodi svežu vodu. Nakon 4-8 dana mali ancistrusi izlaze iz ikre, a još 4-6 dana im je potrebno da apsorbuju veliko žumance. Ribice veličine 1cm verne su kopije odraslih, veoma su aktivni u potrazi za hranom, rastu brzo i često ih veliki broj preživi kad nema ozbiljnijih grabljivaca u akvarijumu. Mladi ancistrusi osetljiviji su od odraslih na prisustvo povećane količine azotnih jedinjenja i na nedostatak kiseonika. Od svih algara koje srećemo u akvaristici, ancistrus je sigurno najpogodniji za život u akvarijumu, veći je od Otocinklusa i Sijamaca, oklopljen i može se čuvati i sa krupnijom ribom. Ono što može predstavljati problem je njihov veći rast i činjenica da mogu isčupati manje biljke. Ancistrusi su veoma otporne ribe i retko se razboljevaju. Pažnju treba obratiti na njihovu ishranu. Visok procenat proteina u ishrani i nedostatak vlakana mogu prouzrokovati digestivne tegobe. U Akvarijum artu imamo ancistruse raznih varijeteta i veličina.

Sterbai koridoras je jedna od najpopularnijih vrsta koridorasa. Ove ribice razlikuju se od drugih koridorasa prisustvom narandžaste boje na perajima što je prava retkost kod riba koje naseljavaju dno akvarijuma. Osnovna boja tela je tamna, smeđe-zelena sa mnoštvom svetlih tačaka po telu. Postoji i albino sterbai. Poreklom su iz Brazila i Bolivije, tipski primerci su uhvaćeni u reci Rio Guapore. Većina sterbaija u prodaji odgajene su ribe i mnogo su tolerantniji na promenjive uslove od divljih srodnika. Rastu do 6.5 cm i idealne su ribe za zajednički akvarijum. Treba ih naseljavati sa drugim mirnim ribama kao što su različite vrste tetri, barbusa, živorotki i drugi koridorasi. Pošto podnose i višu temperaturu, a odgovara im mekša i kiselija voda, često se kombinuju sa diskusima ili patuljastim ciklidima. Temperatura od 24 to 28°C idealna je za čuvanje sterbai koridorasa, pH vrednosti od 6-7.7 i tvrdoća vode do 15 dH. Prilično su društvene ribe i najbolje je naseliti veću grupu ribica, bar 5-6 primeraka u akvarijum veći od 50 litara. Pesak ne sme biti oštar jer im može povrediti brkove koji služe za pronalaženje hrane. Na skrovitim i zasenjenim mestima će ove ribice odmarati često u toku dana. Sunken Root i drugo korenje će doprineti prirodnom ambijentu. Sterbai se može naseliti i u biljni akvarijum iako su biljke u njihovom prirodnom staništu retke. Svi koridorasi su ribe dna i hranu pronalaze pretražujući podlogu, često se smatraju čistačima jer će ukloniti svu nepojedenu hranu iz akvarijuma. Koridorasi ne stružu alge i ne hrane se izmetom drugih riba. Kada je u akvarijumu mnogo brzih i proždrljivih riba često ostanu gladni i potrebno ih je ciljano hraniti, koristiti hranu koja brzo tone kao što je Sera Discus granulat, Tetra Min granulat ili tabletirane hrane poput Tetra waffer mix. Sa posebnim apetitom će jesti živu i smrznutu hranu, naročito crve i larve kojima se hrane u prirodi. Kod upotrebe žive hrane posebnu pažnju treba obratiti na poreklo jer je ona čest uzrok različitih bolesti. Ove ribice su aktivne noću, hraniti se mogu i kad se ugase svetla na akvarijumu, tako sprečavamo da se ostale ribe prejedu, a koridorasi ostanu gladni. Kao i kod ostalih muljara, mužjaci su manji i vitkiji od ženki, mada je ta razlika mnogo manja nego kod Paleatusa. Polno su zreli nakon 1-2 godine i mrest je isti kao i kod drugih koridorasa. Nagla promena temperature vode i tvrdoće je okidač za mrest. Mužjaci će progoniti ženke po akvarijumu i pokušavati da se postave u karakterističan T položaj u kome dolazi do oslobađanja mleča i ikre. Ikre se nalaze u korpici od trbušnih peraja i lepljive su. Ženka će izabrati mesto sa dobrim protokom vode i zalepiti ikru. Ceo proces se ponavlja dok se ne položi nekoliko stotina ikri. Neke ženke će polagati svu ikru u istom danu dok će kod drugih mrest trajati nekoliko dana. Za uspešan mrest bitna je mekša i kiselija voda, ikra i mlađ su osetljiviji nego kod drugih vrsta muljara, pa se često dešava da od velikog broja ikri potomstvo bude malobrojno. U Akvarijum artu možete kupiti mlade i zdrave sterbai koridorase iz domaćeg odgoja.

Rogata nerita, Clithon Corona raste do 1,5 cm i najmanja je nerita koju držimo u akvarijumima. Poreklom je iz jugoistočne Azije i živi u priobalnom pojasu Pacifika. Najčešće se sreću primerci kod kojih se smenjuju crne i žute pruge. Druge kombinacije boja su moguće i ovi puževi, pored toga što su vrhunski algari, odlikuju se neobičnom lepotom. Rogovi na ovim puževima mogu biti veoma izraženi, veličina im varira od primerka do primerka. Kod hvatanja treba obratiti pažnju da se akvarista ne ubode na puža. Kao i ostale nerite, ovi puževi su miroljubivi, postojeći rogovi su samo odbrambeni mehanizam. Mala veličina ovih puževa predstavlja prednost prilikom kretanja po listovima biljaka sa kojih velike nerite otpadnu i ne mogu pojesti alge. Ovi mali puževi mogu besprekorno očistiti i druga teško dostupna mesta u akvarijumu. Kada je akvarijum u potpunosti bez algi poželjno je povremeno dodati hranu biljnog porekla kako bi puževi sačuvali vitalnost, npr. spirulinu. Ovi puževi se ne razmnožavaju u akvarijumu. Iako će redovno polagati jaja iz kojih izlaze larve, do njihovog razvoja neće doći jer je larvama potrebna boćata voda za razvoj, tako da nema opasnosti od nekontrolisanog razmnožavanja. Životni vek im je od dve do pet godina. Po pitanju kvaliteta vode nisu zahtevni i odgovara im ph od 6,3 do 8,4, i temperature od 15 do 30°C. Tvrdoća vode nije presudna, redovna zamena vode je bitna zbog kalcijuma koji im je potreban za izgradnju oklopa, u bajatoj vodi mogu se pojaviti oštećenja na kućici. Clithon corona živi u oblastima gde je uticaj plime i oseke značajan, tako da su skloni izlasku iz akvarijuma. Ukoliko se desi da puž izađe van akvarijuma treba ga vratiti u vodu jer su veoma otporni na isušivanje i brzo se oporavljaju osim ako nisu proveli više sati van vode. Kod dobro pokrivenih akvarijuma do ovog problema ne dolazi. Kao i ostale neritine, Clithon corona će pokušati da izađe van vode kada mu uslovi nisu odgovarajući. Idealan su izbor za manje akvarijume, a u kombinaciji sa ostalim algarima održavaju higijenu veoma efikasno i u velikim akvarijumima.

Japanka ili zlatna ribica je prva riba koju je čovek počeo uspečno da gaji. Današnje japanke vode poreklo od divljeg Carassius auratusa koji je srebrnkasta riba iz porodice šarana – Babuška. Pre skoro dve hiljade godina pojavili su se prvi šarani žute i zlatne boje, od kojih je selekcijom nastala moderna Zlatna ribica, sa velikim brojem odgajenih oblika, mnoštvom boja i različitim oblicima tela. Početne faze nastanka modernih japanki vezane su za Kinu, odakle su prenete u Evropu, a zatim Ameriku. Zlatne ribice su hladnovodne i idealna temperatura za život im je 18-22 °C, divlje ribe su izložene velikim oscilacijama temperature i podnose temperaturu od 4-30°C, ribice gajene u akvarijumu nisu toliko tolerantne i potreban im je period aklimatizacije ako se prebacuju u vrtno jezerce. Odgovara im pH vrednost u rasponu 6-8, idealna je tvrdoća oko 15dH. Japanka je ribica kod čijeg držanja se pravi veliki broj grešaka. Jedna od najvećih zabluda je da ove ribe mogu živeti u kugli, KUGLE NISU DOBRE ZA BILO KOJU VRSTU RIBA, a posebno ne za japanke. Kako su zlatne ribice veoma tolerantne na loš kvalitet vode, one u kuglama izdržavaju jedno kratko vreme i tada nastaje zabluda da im je životni vek kratak. Japanka koja živi u odgovarajućim uslovima može poživeti više decenija. Pogrešno je držati ih u akvarijumu bez filtera jer se na taj način ribe neprestano truju amonijakom, imunitet im opada i podležu bolestima. Njima treba prostor, jer odrasle japanke mogu dostići dužinu od 40cm kod klasičnih riba nepodeljenog repa, dok su selektovane ribe uglavnom manje sa veličinom 15-20cm. Nekoliko mladih riba se može uspešno držati u manjem akvarijumu, npr 50l, ali će ga prilično brzo prerasti i pojaviće se problem filtracije i nedostatka kiseonika. Bar 40 l vode treba predvideti za svaku odraslu japanku. Zlatne ribe su svaštojedi sa znatnim procentom biljnih materija u ishrani, ovo je naročito važno za selektovane japanke koje mogu imati problema sa probavom, sklone su zatvoru i problemima sa plivajućim mehurom. U Akvarijum artu možete kupiti specijalne hrane za japanke firme Sera, linija proizvoda Goldy i firme Tetra, linija proizvoda Goldfish. Rado prihvataju i bareno povrće kao što je grašak. Apetit japanki je čuven, ove ribice su uvek gladne, imaju brz metabolizam i filtracija mora biti snažna, a zamene vode redovne. Veliki broj varijeta je nastao selekcijom japanki, pa pored klasične zlatne ribe imamo: lepeze (ribe jajolikog tela i podeljenog repnog peraja), teleskope (ribe velikih izbuljenih očiju), orande (kožni nabori na glavi izgledaju kao griva lava) i mnoge druge. Postoji još mnogo oblika, od kojih su neki definitivno otišli predaleko sa selekcijom mutacija, tako da ribe sa krivom kičmom, hipertrofiranim škrgama, očima koje su izbačene iz duplji, nedostajućim perajima svakako nisu naša preporuka. Japanke ne treba kombinovati sa drugim ribama jer će zbog svog velikog rasta pokušati da pojedu sve sitnije ribe, a brze i živahne ribe mogu oštetiti peraja japanki. Ponekad će kombinacija sa algarima i muljarima proći bez posledica, ali treba biti na oprezu. Biljke koje se mogu držati sa japankama imaju tvrde listove kao Anubia nana. Razlika među polovima je mala, polno zreli mužjaci imaju bele tačke na škržnim poklopcima i nešto su vitkiji u telu. Mrest je sličan mrestu ostalih šaranskih riba samo je sve mnogo veće, mresni akvarijum od 200+ litara, nekoliko hiljada ikri i ogromna količina vode za rast mladih zlatnih ribica. Zlatne ribice su i danas veoma zastupljene u akvaristici, nažalost iz pogrešnih razloga. Većina akvarista ih drži u neadekvatnim uslovima i nisu u prilici da u potpunosti upoznaju japanke u svoj njihovoj lepoti, a radi se o ljubimcima koji uz vas mogu biti duže nego pas ili mačka kada im se pokloni bar malo pažnje. U Akvarijum artu imamo japanke raznih boja i veličina.

Mikrogeophagus ramirezi (Ramirez), sa razlogom je jedna od najomiljenijih vrsta ribica u akvarijumima domaćih akvarista koji su prihvatili drugi deo latinskog naziva kao domaći naziv za ovu ribu. U stranoj literaturi naziva se German Blue Ram (koloritni soj razvijen je u Nemačkoj), Butterfly cichlid, Dwarf butterfly cichlid ili jednostavno Ram. U prirodi žive u mirnim vodama pritoka reke Orinoko, koje protiču kroz delove Venecuele i Kolumbije. Tipična su „blackwater“ vrsta, žive u sporim toplim vodama sa malom količinom rastvorenih minerala i dosta tanina. Primerci odgajeni u akvarijumima bolje tolerišu tvrdu vodu, ali se i dalje za držanje ovih riba preporučuje meka voda tretirana tresetom, Sera Super Peat, kako bi se dobila blago kisela (pH 5.2-6.7) voda u kojoj su Ramirezi najvitalniji i imaju najlepše boje. Odgovaraju im temperature 25.5-29.5 °C. Nagle promene uslova im ne odgovarajuju, kao i povečan sadržaj azotnih jedinjenja, jer postaju osetljivi i lako se razboljevaju. U akvarijumu rastu do 6cm, dok u divljini to bude i do 10cm. Ženke su od mužjaka manje rastom i slabije obojene. Bogatstvo boja na ovim ribama može se porediti sa šarenilom koralnog grebena, jer boja pojedinih sojeva znatno varira. Polni dimorfizam kod ovih ribica jasno je izražen, pored razlike u veličini, kod mužjaka su boje izraženije, leđno peraje je izvučeno u špic, a prvih par žbica su duže od ostalih. Ženke imaju stomak ljubičaste boje, a boja postaje izraženija kad su spremne za mrest. Na crnim ocelama javljaju se bele tačke kojih nikad nema kod mužjaka. Izuzetno su teritorijalna vrsta i čarke su im svakodnevica, u ovim sukobima retko dolazi do povreda, iako oba pola učestvuju u rapravama. Mreste se često i u zajedničkom akvarijumu, a za mrest biraju ravnu površinu (kamen, panj, list), ili kopaju rupu u podlozi. Monogamni su i par ovih ribica zajednički se brine o ikri i potomstvu. Iako su požrtvovani roditelji, u prisustvu drugih riba mrest retko uspeva. Za čuvanje jednog para ovih riba dovoljan je akvarijum 40-50 litara, a u većim akvarijumima može se čuvati i grupa u kojoj ima više ženki nego mužjaka. Mogu se hraniti kvalitetnom suvom hranom kao što je Tetra Pro Colour, Tetra Rubin ili Sera GVG mix, a rado jedu i živu hranu. Ovim temperamentnim i veoma energičnim ribicama životni vek je 2-3 godine, često i manje jer se drže u neadekvatnim uslovima. Selekcijom su dobijeni varijeteti sa dugim perajima, ksantorični oblici i poslednja novina Plavi (Electric blue) Ramirez.